Treba s decom razgovarati. Svakodnevno. Oni sve razumeju, ali dosta toga ne znaju.

Piše: Đurica Štula

Roditelj sam već godinu osmu.

Za osam godina, deca su u moje vreme završavala osnovnu školu – tzv. osmogodšnju. Od prvog srikanja slova, do polinoma, lektira, preko, biologije, hemije, muzike, svega – baš dosta informacija može da se primi za osam godina.

Kod roditeljstva je to sve drugačije.

Poziv i Uloga za koju nema škole.

Svaki dan i držiš i slušaš predavanja. Istovremeno si i profesor i učenik. Učiš od svakoga, a prilično i od svoje dece. Čisti jazz. Brojne improvizacije, ali standardi se moraju znati. Jer bez standarda nema ni dobre improvizacije.

Tata, možeš li mi osušiti kosu jer si me smokrio kada si me tuširao?
Naravno. Hoćeš da ti raščešljam kike i kosu?
Da želim. Ti to najbolje radiš i skoro da me ništa ne boli kada me ti češljaš.
Iskreno, nije da sam baš lako zavoleo češljanje ćerkine kose na prvu, jer nekada se znala toliko zamrsiti da je to bio pravi pakao – i za mene i za ćerku, ali sam otkrio način da bude što bezbolnije pa je taj naš ritual češljanja kose uvek odlična prilika da razgovaramo.

Znaš, tata, rekla mi vani dva dečaka, ona što su se juče igrali sa nama, da je stara kuća iza zgrade ukleta, da su videli znaka satane, obrnutu zvezdu i neku krv. Kažu i da su videli demona. Baš sam se prepala.

Meni šokić – blagi. Češljam njenu divnu svilu i pitam se – od kud sad tim dečacima te nebuloze, tek im je osam, devet godina, ko im je rekao, sigurno su na YouTjubu pokupili nešto od onih manitih gejmera i Yutjubera – To puca, to ubija zombije, to se jedu ruke noge, to se opisuju igrice i šta se u njima radi.

Vidiš ćeri, to su budaleštine, dečaci lažu, kakvi demoni kakve nebuloze. Oni da su videli pravog demona, usrali bi se od straha.
Uh, sad mi je lakše. Prepali su me ti bezobrazni dečaci. Ali tata, onda mi reci:
– zašto dečaci lažu?

– ko su demoni?

– i zašto se kaže – usrati od straha?

Razmišljam – odakle početi sa odgovorima, a teme su kompleksne? Deca od osam godina mnogo toga razumeju, nema više smisla pričati im bajke. Što im pre objasnite određene pojmove – to bolje. Pretpostavljam.

Ili grešim?

Eto, sada shvatate zašto je roditeljstvo izazov – valja sve to protumačiti i detetu pojasniti, a šta ako moji odgovori nisu dobri? A pitanja mnoga čekaju svoj red.. I onda kažu – to je kućni odgoj, to joj je ćaća reko. Kuku.

Pile, dečaci lažu iz više razloga. Prvo da bi fascinirali one koje lažu, drugo da bi se osećali važni, treće da bi prepali tebe i drugarice, četvrto – dečaci će nastaviti da lažu i kada porastu. Zapravo svi lažu. I dečaci i devojčice, i stari i mladi. I ja ponekad slažem….
Znam tata da i ti ponekad slažeš. To je kao ono što kažeš idemo sutra vratiti knjige u bibloteku pa ih dva meseca voziš u autu. Ili kad kažeš da nećeš više večerati.
Baš tako ćeri, nema ljudi imunih na laž. Samo što neki lažu stalno i svakoga, neki ponekad male laži, političari lažu narod stalno – posebno pred izbore, a i ti i brat znate slagati kada nešto zijanite..
Nije joj bio pravo što je sam je svrstao u lagare, jer bez obzira što nekada svesno slaže, nije joj pravo kada je razotkrijemo i uhvatimo u malim lažima. Kroz osmeh skreće sa teme…

Šta su to izbori?
To ćemo sledeći put – preopširna tema, a ti si još mala.
Nisam mala. Izbori su ono nešto kad se glasa.
Upravo. To je to, a sada idemo na drugo pitanje – Demoni.

Demoni su ti kao neka zla bića poput onog duha iz lampe što je Aladin nađe, što smo gledali prošli vikend u kinu. Nevidljivi su i navodno se samo nekima ukažu. Za njih kažu da su sluge satane i da dolaze iz pakla i kontinuirano rade na uzmanju ljudske duše. Navode ljude na zlo i da čine greške. Ali to ne mora ništa da znači. To je po religijskim knjigama. Ima dosta ljudi koji ne veruju u to i ti ljudi su ateisti. I to je isto OK.

A šta ima u paklu?
Ne znam ćeri, nisam bio i nadam se da i neću. Kažu da je vruće i da đavo dole kuva i muči duše zlih ljudi koji su ubijali, krali, činili zlo drugim ljudima. Učićeš to u školi, u književnosti, na istoriji, veronauci, iz raznih predmeta. Pominjaće se pakao, a neki predmeti će ti biti pakao, ako ti se ne dopadnu, a moraš da učiš.
Dobro. Ne sviđa mi se pakao. A ako ja slažem brata da ne znam gde je nešto njegovo i to sakrijem, jel se zbog toga ide u pakao?
Pretpostavljam da se zbog toga ne ide u pakao, ili bi na kraju sve duše završile u paklu zbog malih laži, a ne verujem da baš ima toliko mesta u paklu.
Kako misliš da nema mesta u paklu. Jel to kao što može da se popuni neki hotel pa nema više kazana??
Smejem se u sebi. Nema više kazana u hotelu Pakao. Zvuči kao scenario za Tarantina.

Deca su beskrajno duhovita.

Iz spavaće sobe žena požuruje, već je kasno, ne može da spava, a nama ostalo i treće pitanje. Vičem – gotovi smo za minut, a već znam da nam treba bar još pet.

Dakle – lažem -znači- ne trepćem.

Kosa postaje sve raščešljanija i lepršavija. Mirišem još glavu i kosu. Ima taj specifični dečiji miris koji opušta i ispunjava. Ponekad poželim da ga mogu udahnuti i da mi zauvek taj miris ljubavi ostane u nosu i plućima. Zvuk fena takođe prija i topli vazduh. Za sreću je potrbeno tako malo.

Tata, nemoj više o paklu zvuči strašno, nego mi raci zašto se kaže – usro se u gaće od straha. To je baš smešno. Zamisliš – em se prepadneš, em se ukakiš.
To se se zato što ljudi kada se mnogo prepadnu nečega, dožive stres i glatki mišići bešike i debelog creva se krenu prazniti, da bi izbacili nepotrebni tovar i da bi prepadnuti čovek mogao lakaše i brže da pobegne. Dakle – Stres.
Ti i mama stalno pominjete taj stres, a nikada se nikako ne od vas nije ukakio u gaće, Možda jeste kada ste bili male bebe. To je smešno.
Onda vama nije veliki stres oko posla koliko se vas dvoje žalite. Jel ti to neki vid laganja?

Kosa je već suva, u krevetu je trebalo biti odavno, pitanja se roje, a odgovaranje bi moglo trajati dugo u noć. Kako ona povezuje stvari, ostanem ponekad zaista zatečen.

O stresu ćemo drugi put. Spremna si za spavanje. Poljubac i u krevet. Laku noć anđele.
Laku noć tata. Volim te.
Odlazi u krevet, ostajem u polumraku. Fen se hladi, ponovo se čuje zvuk noćnih ptica kroz balkon. Sparinu smenjuje povetarac. Razmišljam o situaciji od samog početka razgovora.

Šta su dečaci ispričali i kako se dalje razgovor odvijao.

Treba s decom razgovarati. Svakodnevno.

Oni sve razumeju, ali dosta toga ne znaju.

Treba podeliti, treba vreme odvojiti.

Treba sebe od telefona odvojiti.

Treba sebe od televizora odvojiti.

Treba sebe od serija odvojiti.

Treba decu od crtanih odvojiti.

Treba sebe od posla odvojiti.

Treba naći vreme .

Treba razgovarati.

Inače – za čas se ljudi udalje i otuđe, i sve misliš – život mi je super sve OK, a zapravo – živiš u paralelnom svetu.

Ti u svom, a porodica u svom.

Treba razgovarati, treba s decom promišljati.

Nađite vremena – Danas jesi – sutra – Možda i nisi.

A ko će tvoju decu za život pripremiti – ako ne ti, čoveče božiji.

Izvor: Lola