PROVERITE, MOŽDA STE VEĆ SREĆNI…

Ne sumnjajte u savršenstvo sveta i smisao života. Uvek prvo posumnjajte u sebe i svoju percepciju stvarnosti.

Nekada davno, razbole se jedan kralj i posla svoje ljude po najbolje lekare toga vremena, ali leka nije bilo. Zatim dozva najumnije glave svog carstva, ne bi li mu oni rekli lek za njegovu bolest. Jedan vrač reče: „Kralj će se izlečiti ako obuče košulju najsrećnijeg čoveka na svetu.“ Čuvši ovo, kralj posla svoje ljude na sve četiri strane sveta, ne bi li našli najsrećnijeg čoveka na svetu. Ali potraga je trajala i trajala. Obilazili su bogate koji su bili nesrećni, jer su hteli da imaju više. Išli su i kod siromašnih koji su, pak, zavideli bogatima. Nikako nisu uspevali da pronađu u potpunosti srećnog čoveka. Lutajući tako u potrazi za srećnim čovekom, dođoše u jedno selo. Kišica je počela da pada, i oni zastadoše. U tom trenutku iz jedne male kuće začu se: „Ja sam najsrećiji čovek na svetu, dobio sam sina!“ Čuvši ovo, kraljevi ljudi odmah jurnuše u tu kuću, ne bi li videli tog čoveka i skinuli mu košulju. Ušavši u kuću, nađoše čoveka koji je proslavljao rođenje deteta. Ali nađoše se u čudu, jer je čovek bio go do pojasa.
Koliko puta smo poželeli košulju srećnog čoveka? I da smo je imali, da li bi nas učinilo još očajnijim kada bismo shvatili da na nas ne deluje kao na njega? Da košulja srećnog čoveka pripada samo njemu – „srećnom čoveku“, ili da je srećan čovek i ne poseduje…

Definicija sreće glasi: „Sreća je emocionalno stanje naglašeno pozitivnih osećanja. U većini slučajeva, ljudi srećom smatraju trajno idealnu životnu situaciju.“- s obzirom na to da nismo u mogućnosti da predvidimo kako će nam sutrašnji dan izgledati, a kamoli „trajna životna situacija“, kako je onda moguće da nešto tako neizvesno napravimo idealnim? Pitanje koje se postavlja je: greše li ljudi u praksi, ili je definicija, kao i sve definicije – preterana?

Duško Radović je davno upozorio: „Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva, i mnogi ne umeju da je nađu.“

Omiljene rubrike u časopisima su obavezno pod naslovima „10 načina da budete srećni“, „12 načina da se oraspoložite“ ili „15 sitnica koje život znače“… Uvek ih čitam prve, jer pršte od pozitivnih misli i dobrih ideja. Ali, šta ako ti saveti ne odgovaraju meni? Možda svima nama treba čak i manje nego što mislimo. Mirjana Bobić Mojsilović je divno rekla: „Nema velike sreće. Velika sreća je samo zbir malih sreća, a na malim treba raditi svaki dan. Treba dodati životu malo muzike, malo boje, malo soli…“

Ili čuvena čestitka koju pronalazi Tom Henks, jedini preživeli putnik na pustom ostrvu, a na kojoj samo piše „Najlepša stvar na svetu je sam svet.“

Naši pokušaji da materijalizujemo sreću, kojima sve više ljudi pribegava, vode samo i jedino u ispraznost. Svi oni koji više vremena provode na virtuelnim mrežama „družeći se“ nego razgovarajući uz kafu, kada mogu da gledaju sagovornika u oči; glancajući svoj auto, nego grleći se sa svojom porodicom; ili na semaforima i u zastojima, radije nego u prijatnoj šetnji; kao i svi oni koji čekaju večeru ispred kioska brze hrane, umesto da nekom dragom spremaju makar eksperimentalni, početnički dezert… treba da se zapitaju, baš kao što se zapitala i spisateljica Ljubica Arsić – „Kakav li očaj nagoni one koji uporno ignorišu činjenicu da je davno, još pre civilizacije, ovaj svet bio divno mesto koje nas nikad ne izneverava? Otkud tolika sumnja u njegov smisao, otkud neprepoznavanje radosti koju nam pruža?“

Ne sumnjajte u savršenstvo sveta i smisao života. Uvek prvo posumnjajte u sebe i svoju percepciju stvarnosti. Odvažite se i zaronite na samo dno svoje duše. Širom otvorite prozore, skinite prašinu, pokidajte paučinu, i pronađite knjigu o sebi. Prelistajte je, podsetite se, i odložite je tako da vam uvek bude na dohvat ruke. Neka bude tu kada vas iznenade novi trendovi i „mejnstrimovi“, kada vas zbune psiholozi iz časopisa, ili kada sami sebi postavite preduslov za sreću, da biste mogli da se podsetite ko ste i koliko vam malo treba…

I ne zaboravite reči neprikosnovenog Duška Radovića: „Najlepše stvari dešavaju se drugima. Međutim, oni to ne znaju. Oni misle kao i mi – da se najlepše stvari dešavaju samo drugima.“

Piše: Jasmina Jovanović