Priča iz autobusa o sinu siromašnih, ali vrednih roditelja

Možda pre dva meseca, ovo sam videla: Na sedištu iza šofera sedi klinac. Pored njega sedi kondukter, prebira karte. Međugradska školska linija. Miran je i tih taj dečak. Prstom crta nevidljive spirale po staklu. Nokti su mu izgriženi, jagodice blago…
Jovana Kešanski

Možda pre dva meseca, ovo sam videla:

Na sedištu iza šofera sedi klinac. Pored njega sedi kondukter, prebira karte.

Međugradska školska linija.

Miran je i tih taj dečak.

Prstom crta nevidljive spirale po staklu. Nokti su mu izgriženi, jagodice blago otečene i purpurne.

U kosi ima rupu, prečnika oraha. To je gola rupa bez dlaka, pečat koji ga muči.

Dvojica iza njega lupkaju ga po ramenu pa po ušima i glavi. Udare ga, onako pacnu da se čuje, da zaboli pa se kikoću. I onda se i oni iza njih kikoću. I kao talas se širi taj smeh sve do šaraga.

On, ništa. Ne reaguje. Ponekad se samo okrene, da im stavi do znanja da oseti udarce. Ali, ćuti. Ne započinje kavgu, ne pokazuje zube. Sklanja prste sa stakla, udarci remete preciznost u crtanju spirala. Skuplja dlanove među butine. Na sebi ima jaknu nekoliko brojeva veću. Zavrnuo je rukave dva, tri puta. Jakna je od ženske osobe, ima puf nacigovana ramena i roze i ljubičaste linije i jedno srce od somota zašiveno kod džepa. Tu je nekad bila poderotina veličine tri centimetra. Besprekorno je čista.

Mangupi ne prestaju. Rame, uvo, glava, tim redom. Kratak bolan udarac pa smeh svih klinaca u autobusu. Kondukter bi rekao nešto, ali ako bi ih opomenuo onda bi ispalo da ovom dečaku treba pomoć i da je on žrtva, a kondukter, kao ni ja, ne želimo da dečak misli da je žrtva. Dečaka poznajem iz viđenja. Često šeta sa belim psom kraj naše kuće.

Majka i otac su mu radili u lokalnom tekstilnom kombinatu, u pogonu, za mašinom. Firma je propala zbog lopova koji su sedeli u direktorskim foteljama, zakatančena je, oni su ostali na ulici, kao i moj tata, kao još njih 430. Sada vade krompir i šargarepu na obližnjim njivama. Ne baš sjajna priča, posebno ne za dečaka u pubertetskim godinama kada često ne umeš sa sobom i promenama sebe da se izboriš, a kamoli sa punim autobusom neumornih klinaca koji ne shvataju kakav bol mogu da rode.

I onda se tog dana, tu u autobusu, setim kako su kada sam ja bila srednjoškolka sevnule prve Najk i Ribok patike. Prve Mont jakne. Drečave. Roze i zelene. Napravile podelu. Lepo se u školskom autobusu znalo ko ima, a čiji rade u pomenutoj firmi. I setim se kako su moji bratu kupili odličnu kopiju patika, samo pisalo Rebak.

Pamtim njihov izraz lica kada su stigli sa palanačke pijace i u kesama sa povrćem i unutrašnjom gumom za biciklo doneli i te patike. Bele sa zelenim linijama. Rebak pisalo nazad, iznad pete. Takav izraz lica teško možeš da zaboraviš. To je onaj izraz zadovoljstva što sve činiš u granicama mogućnosti da usrećiš sina i što će on sada manje da odudara od drugih klinaca u toj medicinskoj školi.

Brata je mučilo to Rebak. Probao je flomasterom i nekim čudom da prepravi u Ribok, ali je prva kiša sprala prevaru. Ubrzo je tata, vodoinstalater, pogodio neko kupatilo da radi, dobro je zaradio i brat je dobio original patike sa svakim slovom gde mu je mesto.

Ovaj klinac sa somotnim srcem kod džepa, ako Bog da, proguraće ovaj period neokrnjen. Jer u pubertetu valjda sve boli osam puta više nego inače. Ponekad do kosti. I dublje. I ume da napravi veliku tugu, onu koja se teško guta, koja te povuče u sebe i ne pušta. Sa kojom ne umeš da se izboriš. I onda se može desiti da živiš pubertetske dane polovično, ranjeno, zbunjeno, neshvaćeno, odbačeno, kao da si ti kriv što tvoji nemaju i što su tamo neke mudonje pokrale firmu i stavili tvoje na sred ulice. Da nikome ne trebaju. Posebno ne sa pedesetikusur godina. Posebno kad nisu tražena radna snaga. Posebno kad je penzija miljama daleko.

I novac. I onda uz svu muku, jer je muka roditelja i tvoja muka, još boluješ zbog grubosti klinaca koji ne razumeju šta rade. Ili razumeju.

Gledam ga sklupčanog sa tom rupom u kosi na tom sedištu i hoću da verujem da će pregurati ovaj period.

Da ga neće mnogo raniti.

Da će ga nekom magijom zaboraviti.

Kasnije će shvatiti koliko je sve to sa skupim krpicama sranje.

Da skupe krpe ništa ne pričaju, da su neme.

Da ne određuju čoveka, ne otkrivaju šta čuči u njemu.

Kada pregura ovaj period shvatiće i da se udarci vrate. Svaki udarac. Možda ne baš na isti način, ne baš po istim mestima, iste jačine i u istoj formi, ali se vrate nekako. Kao opomena, kao lekcija što je neko bio loš.

Ali, ovo ne treba da priželjkuje.

I konačno će shvatiti najvažniju stvar.

Shvatiće da može da bude poseban.

I da tu nova jakna bez zakrpljenog somotnog srca neće igrati ulogu.

Kao ni novac.

Kao ni manjak novca.

Kao ni velika kuća.

Kao ni mala, stara, vlažna kuća.

Kao ni skup auto.

Kao ni jeftin auto iz ’78.

Kao ni zgodna cura kraj sebe.

Kao ni unikatne cipele.

Kao ni bušne razgažene cipele.

Shvatiće, samo kada dođe vreme i kada bude spreman, da će ga posebnim učiniti tri stvari: Um. Srce. I duša.

I način na koji ih „nosi“.

I šta sa njima čini.

Izvor: Lola