Nakon što sam izgubio suprugu ništa više nije isto: „Cenite svoje voljene i vreme koje imate s njima“

Sve se jednostavno dogodilo tako brzo. Prvi put sam upoznao svoju suprugu Saru pre mnogo godina i bio je to tako lep susret. Osetio sam sve o čemu ljudi pričaju u knjigama i filmovima. Vreme je zaista prolazilo sporo i svet kao da se kretao usporeno. Nosila je prekrasnu belu haljinu i po meni, bila je najlepša devojka na svetu.

Tako me je brzo privukla dobrota njenih očiju, lakoća njenog osmeha i zaraznost njenog smeha. Udvarao sam joj se dve godine i završili smo u braku. Bila je moja supruga više od 7 godina, a zajedno se brinuli o dvoje dece i psu. Ali ona više nije s nama i nedostaje mi svakog dana.

Pre dve sedmice oduzeta mi je supruga. A osmeh koji mi je nekada donosio toliku utehu i toplinu sada mi donosi puno nostalgije i tuge. To je poput fizičke boli u prsima kad god pomislim na nju i na ono što sam izgubio. Moja žena je napustila ovaj svet pre dve nedelje i celi mi se život raspadao pred očima.

Doktori su nam rekli da više ne reaguje na tretmane i nema mnogo više nego što mogu uraditi. Tada je strah stvarno počeo da me udara. Tada sam polako počeo prihvatati stvarnost da ću izgubiti ženu. Pogledao sam je i imala je neku smirenost na licu. Kao da je znala da će tako ispasti.

Nije izgledala uplašeno. Nije izgledala ljuto. Bila je samo zadovoljna. I shvatio sam koliko je zrela i mudra bila moja supruga u tim trenucima. Uspela je naći spokojstvo uprkos vrtlogu koji nam je obuzimao život. Odlučila je da želi izaći iz bolnice i samo provesti ostatak svojih dana u našoj kući. Želela je biti u prisustvu svoje dece, našeg kućnog ljubimca i u toplini doma.

Još je želela i da nam pravi doručak i da zajedno legnemo na travu našeg dvorišta. Ispustio sam suzu dok sam je slušao kako mi govori o svim stvarima koje je želela učiniti u ono malo vremena koje je imala na ovom svetu. Tako sam silno želeo učiniti sve ove stvari za nju.

Zabeležio sam sve što je želela ostvariti u onome što je ostalo od njenog života i vratili smo se u kuću. Odlučio sam da bi bilo najbolje da sve svoje stvari premestimo u spavaću sobu u prizemlju kako se ona ne bi zamarila idući uz i niz stepenice. Ali bila je nepokolebljiva u tome da stvari budu takve kakve jesu i uvek, pa smo ostali u sobi na spratu.

Imali smo samo još mesec dana zajedno, a u to me je vreme naučila vredne lekcije za koje mislim da bi svaki muškarac u vezi trebao naučiti pre nego što bude prekasno. Gledao sam je kako se smejala dok je razgovarala s našom decom i mrzeo sam sebe što nikad nisam cenio takve trenutke u prošlosti, jer je moja glava bila previše zaokupirana poslom.

Mrzio sam sebe što nikad nisam iskoristio te trenutke i samo naučio biti prisutan u tim situacijama. Pevušila je za sebe kad god se kupala i odlučio sam zgrabiti telefon da je snimam. Uvek je to bila ista pesma i uvek se zbog toga osećala opušteno i srećno.

Ali nikad pre toga u toj muzici nisam zaista pronašao utehu. Toliko je puta pre toga pevala tu melodiju, ali nikad nisam zaista obraćao pažnju. Bilo je to jednom kada smo se nas dvoje odlučili malo prošetati jer su deca rano otišla u krevet. I dugo smo ćutali dok smo hodali jedan pored drugog.

Pružio sam joj ruku i držao sam je što sam čvršće mogao. I shvatio sam da je još nisam spreman pustiti. Shvatio sam i da sam je trebao još više držati za ruku kad sam imao toliko prilika za to. Osećala se tako slabo kad sam joj čvrsto stisnuo ruku. Znao sam da je hodanje za nju borba.

Ali izdržala je. Znala je da mora biti snažna – ne zbog sebe, već zbog mene. Umrla je mesec dana nakon što smo se vratili kući. A svim muškarcima koji ovo čitaju poručujem- naučite ceniti svoju ženu dok je tu. Kad je nestane, shvatićete da vreme koje ste proveli zajedno nikada ne može biti dovoljno.

Izvor: Infpult