Uveravali su ih da njihov sin ima mentalnu retardaciju. Šta ako ipak nema?

pixabay.com

Kuća i porodica

Uveravali su ih da njihov sin ima mentalnu retardaciju. Šta ako ipak nema?

Ovo pročitajte za ne daj Bože da vam zatreba imajte na umu da najbolje vi svoju decu poznajete i nikad ne sumnjajte u sebe. Ni u njih.

Dete je drugačije. Ima neki problem. Postavi se dijagnoza. I to se više ne propituje. Slepo se drži utabanog puta i sa te staze se ne skreće. Autoriteti se ne osporavaju, bez obzira na to što se ne uklapaju baš sve kockice. Ali da li je to baš uvek tako? I šta se dešava kada ne bude?

Prikaz slučaja:

N.N. dečak dobi od 13 godina dolazi u pratnji roditelja.

Dg: LMR ili laka mentalna retardacija, pohađa nastavu po “prilagođenom planu i programu” ( 6 razred osnovne škole). Ovo prilagođenom je k’o biva, jer SBK nema prosvetni pedagoški zavod, a planove prilagođavaju odokativno nastavnici i učitelji.

Razlog dolaska konsultacija zbog izraženih problema u pisanju i čitanju i odbijanja savladavanja nastavnog gradiva.
Kažem roditeljima znate ne radim sa decom koja imaju ovu vrstu problema. Što se čitanja i pisanja tiče savladaće u okvirima intelektualnog deficita koliko može. Majka lavica ipak ne odustaje, kaže molim Vas pogledajte ga ipak i procenite. Pristanem nisam imala srca odbiti.

Na prvih par tretmana uopšte ne uspostavljam kontakt sa dečakom. 60 minuta provodim u uzaludnim pokušajima da ga animiram.

Postura tela: sedeći položaj i glava oborena, ramena savijena.

Nema kontakta, nema razgovora. Uradi diktat pokuša da čita, ali komunikacije nema.

Pitam ga šta voliš u školi, slegne ramenima.

Voliš li engleski? Kaze: da. Razumeš li engleski kaže: da. Zovnem kćerku jer moj je engleski priučeni i zamolim da porazgovara s njim rutinski. Emra započne razgovor i veli mi “mama on zna engleski” i ja iz tretmana u tretman pridobijam dete, dođemo do tačke u kojoj mi je poverovao. Opustio se. Mada majci kaže pre polaska na tretmane: “Džaba me vodate kad mi nema pomoći”. Zadam detetu logički zadatak iz matematike i on bez problema dođe do rezultata. Meni se stomak okrene. Imam dete sa dg. Mentalne retardacije i ocenom komisije za kategorizaciju “LMR” sa sve stručnim članovima potpisanim, a moj “retardirani” pacijent rešava logičke zadatke.

Zovnem roditelje i sugerišem polako da bi možda bilo dobro da ga proceni klinički psiholog. Oni izluđeni vele sve smo obilazili, kažem pa hajde još jednom, jer mislim da ovo nije mentalna retardacija. Pošaljem ih van tamnog vilajeta SBK jednoj carici od ljudskosti kliničkom psihologu u Sarajevo i dobijemo uskoro detaljan nalaz psihologa u kojem stoji da su kognitivne veštine deteta na nivou proseka u nekim zadacima iznad proseka, ali ga nesposobnost čitanja i pisanja znatno ometa u postizanju rezultata.

Roditelji u šoku, objasnimo im da njihov sin najverovatnije ima disleksiju i disgrafiju dg koja u potpunosti isključuje mogućnost dg intelektualne poteškoće. Odnosno mentalna retardacija kako se to kod nas u BiH popularno koristi. Uradim scrining test, dobijem potvrdne rezultate i na koncu moj mali pacijent dospe u ruke moje profesorice sa fakulteta. Doktora znanosti koja se izravno bavi područjem Disleksije i disgrafije. Da, i ona potvrdi kao vrhunska u tom području. Nakon njihovog susreta i pregleda kaže mi Mervana ovo dete je izmasakrirano. To isto je izjavila i kl. psiholog.

Iznadprosečno je nadaren ali ima disleksiju.

Žene su plakale. Jer kako ne poluditi kad pred sobom vidite dečaka koji 6 jebenih godina ide u školu i svi ga tretiraju kao osobu sa retardacijom. Ubijen u pojam do te mere da ne želi razgovarati, anksiozan, gotovo depresivan. Razoren.

Sledeći je korak bio rekategorizacija odnosno da mu se ukine stigmatizirajuca pogresna dijagnoza. Tu je počela drama. Škola ne zna kako će, komisija valja svoju bahatost da prikrije.

Ini “stručnjaci” koji su tvrdili on je uvek bio čudan…

Epilog čekamo, a vi koji pročitate proguglajte imena disleksičara koji su stekli svetski poznatu slavu i zamislite zločina kad vam 3 – 4 hohštaplera napišu da vam je dete retardirano.

Zamislite ko kada i kako će da ispravi grešku i vrati ovom detetu samopouzdanje? Ko će porodici nadoknaditi preživljeni stres?

I hoće li ikada doći dan da struka sedi tamo gde joj je mesto?

Hoće li doći dan da se nesavesni pristupi pacijentima sankcionišu?

Ne znam. Znam da “moje dete” napreduje korak po korak iz krize.

Izvor: Lola

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top