Kako se rastaneš od one koja te uspravila na noge?

Kuća i porodica

Kako se rastaneš od one koja te uspravila na noge?

Više puta sam pomislila poslednjih godina, možda treba da joj kažem da je volim. Pa mi je bilo glupo. Mi to nismo radile. I tako nam je to i ostalo. Puno neizrečene ljubavi koja nas okružuje.

– Probaj sir, dobar je. Domaći. – kaže moj svekar svakog dana za stolom.

– Ne mogu. Evo jedem ovaj. – kažem gotovo svaki put kad pokažem na fetu.

– Ih, taj! Iz fabrike!

– Šta da radim, ne mogu.

Poslednji put kad sam je držala za ruku bila je topla i stegla me je. Mislila sam da sam ja ta koja je steže. Kao nekad dok me je vodila kroz punu pijacu subotom ujutro. „Stani tu. Dobar dan, pošto sir?“ Pa ako joj odgovara cena, ona prihvati pružen nož sa komadićem sira na vrhu. „Što nisi probala kod onog čoveka?“ „Nije bilo čisto. Ne mogu od svakog.“

Ne znam kako i zašto, to mi je jedna od najživljih uspomena. To, pa onda kad stignemo kući, njeno podizanje noge na stepenik. „Ćerko, otkopčaj mi čizmu.“ I moji tanki prsti koji vuku rajsferšlus od kolena do stopala. Nije mogla da se savija zbog kuka.

Počela je da krivi kad je bila mojih godina. U trideset nekoj imala je muža, dve ćerke u osnovnoj školi, bolestan kuk i kuću na ramenima. Ali nije odustajala. Radila je sve. Pijaca subotom bila je obavezna. Kad se mnogo zadržimo, na putu do kuće stala bi kod stare drvene trafike kod semafora i rekla: „Da jedemo burek za doručak? Može?“ Miris bureka u masnom papiru pratio bi nas do kuće. S vremena na vreme bismo stale da zamenimo ruke. Spustimo torbe i kese, pa ih prebacimo iz desne u levu. Na desnom dlanu tamo gde su se blago usekle ručke torbe osetim njene tople prste.

Poslednji put kad sam je držala za ruku bila je topla i stegla me je. Mislila sam da sam ja ta koja je steže. Sve dok nisam htela da je pustim da bih sprečila da moje dete padne sa stolice. Tad sam shvatila da ovog puta ona steže mene. Poslednji put.

Umemo li mi da se oprostimo? Kad se opraštamo na pola dana, dva meseca, godinu, na „čujemo se“, na zauvek? Umemo li da zagrlimo uvek kako treba? Je l’ kažemo prave reči? Koje su reči krive?

Sveštenik je rekao posle opela kako je to životni ciklus. Kako je i smrt njegov deo.

– Hvala Bogu, imate koga da se sećate.

Pomislim, samo to i imamo. Sećanja uredno složena u fiokama, koje retko otvaramo i provetravamo. Svaki put iskoči neka nova uspomena, izgužvana na ivicama, bez tona ili sa zvukovima koje ne pamtimo. Šoljice za kafu na kojim piše “Pozdrav iz Niške banje”. Džezva za jednu kafu. “To kad si sama, pa sedneš da odmoriš i popiješ tu jednu kafu. Da se setiš mene.”

Nekad smo ležali u velikom bračnom krevetu. Sestra i ja u sredini, a baba i deda sa strane. Ugasi se svetlo i baba kaže „’Ajde, spavanje.“ Pa kao da je to neka komanda za njih dvoje, a ne za nas – zapevaju. I ko zna koliko dugo pevaju tako u mraku, a mi se uspavamo već kod druge strofe. „Poranio Milorad da obiiiiiđe vinograd…“

Onda negde oko 4h deda stvarno porani. Mala stona lampa se uključi nakratko dok se on spremi za posao. Kad čujemo kako škljocne, ponovo zaspimo u mraku.

Nekad mislim da je ceo život to spavanje u mraku. I detinjstvo koje je spakovano u neku posebnu svetlost, kao u celofan pa pritegnuto gumicom za tegle. Je l’ normalno što još ne osećam da mi nedostaje? Je l’ normalno što još mislim da je tu? Tamo, u kući u kojoj sam odrasla.

Celog vikenda je padala kiša u Beogradu i mi smo ležali na dušeku na podu iznajmljenog stana kod Đeram pijace. Igrali smo karte i jamb i slušali radio stanicu koja je tri dana puštala jednu te istu plejlistu. Sevdalinke, starogradske pesme, stare narodne, sve iz onog bračnog kreveta što su ih pevali baba i deda.

– Znaš, ne mogu da shvatim da njih jednog dana neće biti. Nekad mi je teško da ih vidim kao to što jesu, znaš, moji baba i deda? Valjda znam toliko o njihovoj mladosti da ih uvek zamišljam mlade. Možda čak i pre nego što su se upoznali. Je l’ to normalno?

– Normalno je. Zašto ne bi bilo. Na kraju, to je ono što ti misliš i osećaš. Gde piše da moraš da ih pamtiš kao stare?

– Ne znam da li negde piše, ali u ovim pesmama su mladi. To je nekako i lepo i tužno u isto vreme, jer mislim da su oni to zaboravili. To da su nekad bili mladi. Hoćemo li mi zaboraviti?

– Ti nećeš.

Nikad nisam ni umela. Stegnem se cela u neku knedlu i čekam da progutam samu sebe. Kad se rasplačem, rasplačem se zbog nekog drugog. Nečije suze kao da podmažu to nešto u grlu i potonem. Jesu li teži rastanci od onih koje volimo i koji su znali da ih volimo ili sa onima kojima to nikad nismo rekli?

Kako se rastaneš sa nekim ko te je uspravio na noge? Ko te je držao za ruku? Grlio kad se spremaš za Beograd u nedelju u 5h posle ručka?

– Evo, ovde su ti jaja, ovde malo punjena paprika da imate za večeras kad stignete. E i pola hleba.

– Ima, baba, hleb i u Beogradu, znaš?

– Ima, al’ možda se zatvori prodavnica. Kasno stižete, što da mislite i na ’leba. Eto tako. ‘Ajde, srećan put! Pazite se tamo. Vidimo se!

Kako se rastaneš od nekog ko je bio toliko drugačiji od tebe, po karakteru, vremenu koje ga je stvorilo, po mislima, ali koga si neizmerno voleo? Ko te je naučio da je u redu ako “ne možeš od svakog i sa svakim”.

Više puta sam pomislila poslednjih godina, možda treba da joj kažem da je volim. Pa mi je bilo glupo. Mi to nismo radile. I tako nam je to i ostalo. Puno neizrečene ljubavi koja nas okružuje.

Čak i kad se rastanemo. Šta kažemo? Pazi se tamo. Vidimo se.

Srbijanka Stanković

Izvor: Lolamagazin

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top