Ako ne dolazite, a vi svratite!

Ako su tetke najveće carice detinjstva, onda su teče obavezno carevi, zar ne? Nisu sve tetke sjajne ni sa krunom, ali valjda, kad se u neke godine zađe, kad smo već daleko od prve mladosti, a oni već zagazili dobro u starost – i ne treba ti sjaj da ih voliš.

Nekad su se ljudi okupljali na slavama i preslavama, na dečjim rođendanima, ispraćajima u vojsku, na jutarnjim kafama, na ručkovima bez posebnog povoda. A sve to da bi se videli, da bi se osetili, da bi popričali.

RED SUZA, RED SMEHA
Sećam se jedne mamine tetke, uvek bi dolazila sa kesom bombona za nas decu. Nije imala za više.

– Evo, baba Kosara vam donela da se zasladite. Izvinite, za više. – rekla bi vadeći iz cegera na cvetiće kesu mentol bombona.

– Ma, kakvi! – govorile bi mama i baba uglas. – Hvala ti, nije trebalo.

Onda bi uz kafu, ratluk, a onda i skromni doručak počele da odmotavaju svoje priče isto onako kao što smo mi na podu odmotavali bombone iz celofana. Sećam se da su se smejale, pa plakale, pa opet smejale i tako sve u krug. Zajedno su plele i heklale, šta je koja znala. Bio je to život u originalu.

Druga mamina tetka Olga je isto tako dolazila da se izjada i posmeje. Sa sličnom kesom bombona koje je izvlačila iz džepa pletenog džempera. Ona bi uz doručak obavezno morala da drmne jednu rakijicu. Sećam se kako su joj se suze caklile u plavim očima, a kosa belela pod maramom.

– E sele, sele… – kao da je čujem i vidim u našoj dnevnoj sobi.

SAD JE DRUGO VREME
Stalno mislim na to kako su mirno živeli, skromno, opeterećeni stvarnim problemima. Neokrnjeni glupostima i stvarima koje nisu važne. A onda su došla sva ubrzanja sveta.

Sad ćaskamo preko Vibera i Fejsa, nemamo vremena ni za rođene roditelje, sestre i braću. Tako naša deca rastu bez sjajne tetke sa krunom, bez šašavog ujaka ili bez ujne uvek spremne za šalu. I sve to je postalo tako normalno, tako mora ili što bi ove modne blogerke rekle must have.

Nismo krivi, pritisne nas posao, jurnjava za novcem, i to ne za luksuzom, jednostavno – radi se da se preživi. Otkud nam vremena za druženje? Odakle nam vremena za toplinu? Za jednostavnost života?

– Ne zovem te zbog 100 grama kafe, nego da te vidim. – čula sam da kaže jedna žena drugoj na ulici.

– Ma, ’de, ’de, znam, nego nemam vremena, stvarno!

Po načinu na koji je stiskala rub tašne bilo mi je jasno. Nema ni vremena, a ni para.

Sad nas je sramota da nekud odemo s kesom bombona. Ako se nema za više, ne ide se u goste. Glupo je skroz, ali je istinito. Gde nema para ima stida. Ne merimo ljubav i naklonost kroz novac, znamo da se ne može ni meriti, a opet se kroz glavu provuče ono: „kako da odem praznih ruku?“

BOLJE PRAZNE RUKE, A PUNO SRCE NEGO OBRNUTO!
Ima ljudi koji to znaju i u današnje blesavo vreme. Isto onako kako su znale mamine tetke nekad, početkom devedesetih. Domaćice koje su zavisile od muževljeve plate. Ima ljudi koji i danas umeju da se pogledaju u oči i podele čitave svetove. Bez brige o tome da ih ona druga strana neće razumeti.

Zapravo, potpuno sigurni da ih druga strana shvata.

A mi, brzi, mladi, besni, zbunjeni, nesnađeni zaboravili smo na sve to. Zaboravili smo na sve one žive tetke i bake koje ne razumeju sav taj Internet i stres.

– Drago mi je što sam te videla. – rekla mi je mamina tetka Vera na slavi kod mojih roditelja.

– Kako si ti? – pitala sam je.

– Eh, kako? Dobro, kako. Evo došli smo, da ne preskočimo. Samo… Ostarili smo. Ostarili.

Pozdravljajući se na vratima, mamin teča je rekao:

– E pa! ’Ajde tako! I znate šta? Ako ne dolazite, a vi bar svratite!

Ceo jedan prošli svet stao je u taj kratak pozdrav. Razumemo, brzo se živi, ali setite se: danas jesmo, a sutra ko zna gde smo.

Zamirisalo mi je odjednom na rakiju i kafu. Videla sam babine prste kako vredno pletu džemper.

Zagrebalo me nešto u grlu kad sam shvatila da to više nikad neću stvarno videti.

Osetila sam ukus mentol bombona u ustima.

Ako ne dolazite, a vi bar svratite!

Dok smo još svi tu.

Izvor: Lola