Kad sami nismo hteli stati život nas je zaustavio!

Kad sami nismo hteli stati život nas je zaustavio, zaustavio i priupitao nas gde smo to toliko celo vreme žurili, koje su to stvari koje su bile neodgodive i kojima smo sve trebali podredili i svoje zdravlje i svoju porodicu i sve što imamo.

Zaustavio nas je da nas podseti ko smo i kolika je naša stvarna veličina u svetu koji nas okružuje, zaustavio nas je da bismo čuli otkucaje svoga srca i napokon mirno mogli udahnuti zrak.

Kad sami nismo hteli stati život nas je zaustavio i postavio pitanje zašto smo naš um toliko napunili lošim mislima, naše srce lošim osećajima, svoju budućnost katastrofičnim predviđanjima i zaboravili živeti u svetu koji nas okružuje. Život nas je zaustavio da malo pogledamo u svoje strahove i sumnje i shvatimo koliko su besmisleni i koliko nam svakoga dana oduzimaju ono pozitivne energije s kojom bismo mogli stvoriti nešto veličanstveno.

Život nam je rekao „stani“ jer smo to svoje ludo stanje užurbanosti i stresa počeli opravdavati kao normalno, prihvatili kao nešto što nema alternative i počeli živeti kao da ćemo ovde živeti večno. Zaboravili smo oblikovati život po svojoj meri a počeli ga oblikovali onako kako nam je počelo nametati društvo i umesto da živimo svoje snove i vizije počeli smo živeti samo da bolju sliku u tuđim očima.

Kad sami nismo hteli stati život nas je zaustavio, zaustavio nas i opomenuo da naučimo biti zahvalni za sve ono što jesmo i imamo, da naučimo ceniti one male stvari koje često nismo primećivali, poštovati ljude kojima smo se okružili i shvatiti da sve to darovano može nam se za jedan trenutak oduzeti. Kad sami nismo hteli stati, život nas je zaustavio i dao nam novu šansu, šansu da dobro razmislimo i odlučimo u kojem ćemo pravcu dalje usmeravati svoj život i život svojih bližnjih.

Mario Žuvela