Srce dopušta čuda – Ljubav pobeđuje SVE

Srce ne zna kao um, ne analizira, nego doživljava punoću i otvara vrata širim i bogatijim mogućnostima. Srce pita, pušta i dopušta. Dopušta čuda i bezuslovno voli, jer iz tišine nekako zna da sve ima svoje mesto u široj slici Svemira.

Vraćanje u svoju duhovnu prirodu je više emocionalan nego mentalan put. Kako bi “povratili” svoje prirodno stanje bivanja u svaki trenutak, odnosno prisetili ga se u pomanjkanju boljih reči, potrebno je koristiti fokus.

Malo je teško pričati o pojmovima srca u našim jezicima koji su dizajnirani za iskušavanje drugačijeg načina doživljavanja. Zato ako ne razumete reči, koncentrišite se na vibraciju, odnosno osećaj koji vas preplavljuje kada čitate tekst.

Na kakve se vibracije koncentrišemo, takve slične i privlačimo. Misli koje plove našim umom samo odgovaraju vibracijama koje smo uzeli u svoj fokus. Viša ili šira vibracija, odnosno ona koja više uključuje, ona koja je “lakša”, zauzima mesto koje je do tada bilo ustupljeno užoj, odnosno sporijoj ili tvrđoj.

Zato se i kaže “ljubav sve pobeđuje”.

Ako se odmaknemo malo od koncepta ljubavi stvorenog našim iskustvima, i pokušamo je doživeti kao vibraciju bez obzira na uslove, ili kako to volimo reći “spoljašnje uslove” ili “manifestacije”, shvatićemo zašto kažemo da ljubav pobeđuje.

Ako gledamo sa emocionalnog gledišta, ako uključujemo više vibracije, to bi bilo slično onome što kažemo da više “volimo”, znači više uključujemo u našu ljubav, odnosno svest. Opet, zanemarite pojmove koje koristim, neka ovaj tekst više bude emocionalno putovanje nego mentalna analiza reči.

Svaki put kada percipiramo da se nešto “događa” u našem danu, odnosno trenutku, možemo osvestiti kakva je naša emocionalna reakcija u području stomaka i srca. Svaki put kada osetite otpor prema situaciji, osetite stezanje svog emocionalnog tela, kao da možda i trgate delove sebe, odnosno manje volite.

Taj se proces događa kada je pažnja uskomešana umnim procesima koji govore da situacija možda ne bi trebala biti takva kakva je u tom trenutku, i mi odmah osetimo otpor, bol – nepoklapanje s istinom trenutka koji se događa. I tako zapnemo u projekcijama našeg uvjetovanog uma koji počne stvarati svoje stvarnosti.

Dakle – manje bivamo, a svaka želja je zapravo u korijenu želja za neopterećenim bivanjem. Nema razlika između “ludih” ljudi i “normalnih” ljudi. Postoje samo ljudi koji veruju svom umu i u otporu su prema toku života, i oni koji ne veruju.

I “ludi” i “normalni” koji veruju mislima su u istoj poziciji, vide stvarnost kroz spektar uslovljenih umnih obrazaca. To što “ludi” imaju nešto drugačije ideje od većine ne pravi nikakvu razliku, osim u iskustvu stvarnosti.

Dakle umovi stvaraju alternativne stvarnosti. Postoje i stvarnosti iznad svetova uma. To su stvarnosti koje su određene misijama duša, ugovorima i potencijalima za individualno iskustvo.

To je obično ono što se počne ispoljavati na deci dok ne postane onečišćena uslovljavanjem. Za proživljavanje individualne stvarnosti nije potrebno imati identitet, odnosno biti “osoba”. Osoba se ne može biti, ali se može naravno zamisliti da jesmo osoba.

Tada se ne ispunjava niti mali potencijal individualnog iskustva, nego se stvara svet ega, odnosno uslovljenog uma i otpora koji jeste “osoba”. Tada je potrebno da se ponovno rađamo, sve dok se puni potencijal i misija individue ne puste da počnu cvetati.

Potencijali počinju cvetaju kada se svest napokon priseti da je samo čista svest, i kada počne nevezano uživati u filmu “o individui”. Tada svest sija na život i cvet individue počne cvetati.

Napuštaju se ideje o životu i počne se živeti život bez kočnica, bez otpora, bez koncepata o iskustvu. Sve što dođe u iskustvo se voli, odnosno ne nudi se otpor.

Na početku to može biti izazovno pošto na svetlo svijesti dođe velika hrpa emocija koje ranije nisu bile proživljene i svi ustaljeni koncepti uma koji se pokušavaju održati na životu, većinom temeljeni na egzistencijalnim strahovima, strahovima od povrede fizičkog tela, strahovi od smrti itd.

Jedino što spašava od smrti je shvatiti što je ono što umire i KO SAM JA, ali ne ideja ili slika mene, nego ko sam uistinu ja. Poruka koja dolazi iz božanske svesti.

Predaja životu ili vera u život, odnosno prepuštanje kontrole višem umu, tihom i mudrijem umu od zemaljskog-verbalnog, odašilje samo vibracije ljubavi, odnosno ne-otpora, otpušta kočnice, i tako se život sve više počinje doživljavati u svom punom potencijalu, plivajući zajedno sa strujom života, blagoslova milosti, iznenađenja i čuda za um, ali samo ako ga još uvek ponekad “ima”.

Jer, jednom se i on odluči predati i isčeznuti u lepoti mira i ljubavi koja zrači sve više iz sveznajućeg srca. Srca koje ne zna kao um, ne analizira, nego doživljava punoću i otvara vrata širim i bogatijim mogućnostima. Naši zemaljski umovi imaju naviku pitati i na temelju svoje prirode ne dopustiti više od onoga na što su navikli, a navikli su na ograničenja.

Srce je onaj deo ljudskog bića koji pita, pušta i dopušta. Dopušta čuda (a čuda su zapravo samo ono što um ne može shvatiti) i bezuslovno voli, jer iz tišine nekako zna da sve ima svoje mesto u široj slici Svemira.

Autor: Saša Iris Pavan / novasvest.com