Ne bih je menjala ni za 100 sinova

Živimo u sredini u kojoj je roditi sina privilegija i neka vrsta počasti.

Ona standardna priča, sin je neko ko nastavlja lozu, rodila majka naslednika, ispunila svoju obavezu udajom i slično. Malo je reći da se zgražavam na ove konstatacije.. Ono što me brine nije moje zgražavanje nego to što se veliki broj žena NE zgražava na ovu temu.

Jesmo li mi žene neka vrsta radnika najamnika koje zemljoposednik angažuje a naša jedina svrha je da im obezbedimo nastavak loze? Jel naša uloga samo u reprodukciji i to kakvoj?

Onoj koja se od nas očekuje. Reprodukciji kvalitetnih mužjaka prve klase, kao da se spremamo za izložbu ili uzgajivačnicu pasa, pa ono ko veli mužjaci se vazda bolje prodaju, skuplje.

Dok sam bila trudna osećala sam se stvarno blaženo i blagoslovljeno. Ljudi koji su me sretali često su mi govorili “prelepa si trudnica, mora da nosiš muško” . Sreća pa im tada nisam uputila ništa drugo do sažaljivog osmeha, jer zaista jesu samo za žaljenje.

Bilo je i onih koji su me kao vidovnjaci pozdravljali sa “samo da je živo i zdravo ali ja vidim da je muško”..

Znate onu priču kad je tamo neki muž rekao “nije bitno koji je pol samo da je zdravo i da je muško”? E nešto u tom stilu..

Sva sreća pa moj suprug ne spada u tu grupu ljudi mada logično da se ne bismo ni pronašli da razmišlja na taj način.

Ima onih koji kažu “Samo ko laže kaže da ne bi voleo da ima sina”. I onda stanem tako i pitam se.

Pa dobro, šta sa mnom nije u redu?? Jel sam normalna što ih vidim kao nenormalne ili je normalno ono što je većini normalno??? Ja se još radujem dolasku svoje kćerke?

Moja kćerka je posebna, mada verujem da to kaže većina roditelja i u pravu je JE. Ima harizmu koju je nasledila od moga supruga i osmeh koji vredi milion. Ima moje plave oči, vredne careva grada kako kažu stari ljudi.

I tako razmišljam nešto.. ma ne bih je menjala ni za milion sinova. Ona je baš takva savršena došla kod nas baš sa razlogom. Kako vreme leti sve više joj želim sestru jer i ja imam jednu i znam koliko je to bogatstvo.

Zapitam se šta rade oni roditelji koji su dobili sina a taj nije ispunio njihova očekivanja? .

Možda je odlučio da nikad ne produži lozu, možda voli muškarce a možda nije imao sreću da bude zdravo dete. Pitaju li se tada kako bi dali sve na svetu za četu kćerki?

I ko smo uopšte mi da naručujemo decu? Voleli bismo ovakve ili onakve?

Deca koja dolaze u takve porodice neminovno već na rodjenju dobijaju kofer očekivanja koji se stavlja na njihova mala ledja.

Odrastaju sa zadatkom. A odrastati da bi ispunili roditeljska očekivanja nije lako.

Ne da nije lako nego je jedno od najtežih obeležja.. Roditelji o tome retko razmišljaju.

A deca pamte i deca upijaju.

I tako mnoga od njih rastu celog života sa osećajem nedovoljnosti. Sa osećajem da nisu ispunili očekivanja i da nemaju svrhu.

Da nisu dovoljno dobri.

Da nisu željeni.

Da su umesto njih trebala biti neka bolja, drugačija deca. I šta onda?

I onda naše društvo odgaja nesigurne žene, koje ne znaju svoju vrednost. I onda su naše žene tihe iI pokorne, ćute jer za bolje I nisu.

Ionako su Stana, Dostana ili Stanka.

A ta ista Stana sutra odgaja neku Milicu ili Draganu koja joj je kriva jer nije uspela da mu rodi sina već je došla ona i pokvarila planove pa osramotila majku i familiju.

A onda ta Milica sutra bude žrtva nasilja ili se oda porocima, izgubi moral ili prosto živi nesretna pitajući se gde je pogrešila a niko je nije naučio da je vredna..

E to su vrlo često žene koje žive u nesretnim brakovima i godinama ćute.

To su žene koje su nezadovoljne, frustrirane i uvek u ulozi žrtve, a žrtva je najopasnija pozicija. Pozicija bez odgovornosti a sa velikom moći.

I sve one nose kulturološki teret, spreman za njih već na rodjenju, kao poklončić od države. I mnoge se nikada ne zapitaju šta ostavljaju svojim ćerkama u nasledje?

I mnoge nikad ne pomisle da žive skript mnogih generacija i da pomažu održavanju onoga sto se utrlo u njih same iI nametnulo im etiketu”manje bitnog pola”.

Zašto? Zar nismo toliko evoluirali da je 21.vek vrieme promena, feminizma i jednakosti među polovima?

Sve govori u prilog tome. A onda se opet negde čuje neka nesretna žena koja se iščekujući svoju bebu, ne moli za njeno zdravlje i njenu sreću, već se drzne da razmišlja o njenom polu.

E tada se vratimo pola veka unazad mada možda nam je tamo I mesto sve dok je ovo normalna društvena pojava i to nažalost masovna.

Pitajte se vi i žene i muškarci radije da li ste dostojni da budete roditelji i kakvi ćete mentori biti svojoj deci.

Šta ćete im preneti od vaših uverenja i kako ćete ih vaspitati.

Bolje se zamislite koliko ste radili na sebi i da li biste voleli male verzije sebe? Da li bi ovaj svet bio bolje mesto sa malim verzijama vas?

To su mnogo bitnija pitanja od toga da li ćete dobiti muško ili žensko.

I dok ovo pišem čujem svoju kćerku koliko se glasno smeje jer je tata ljubi 1000 puta u minuti. On se. Okreće ka meni i postavlja mi standardno pitanje najviše iz šale a i voli da čuje moj odgovor.

Pitanje glasi “Bi li je opet rodila da možeš” a ja kao iz stopa odgovaram modifikujući Hoseinijevu rečenicu iz “Lovca na zmajeve” “nju ako treba i hiljadu puta.”

Izvor: Lola