Učim svoju kćerku da radi opasne stvari

Pravila su tu da se krše. Ili je to bar ono što moja kćerka misli.

Ima dve godine i ako joj kažete da ne sme nešto da radi možete se kladiti da će početi smišljati kako da uradi upravo to.

Ta želja da radi ono što ne smeje – u kombinaciji sa činjenicom da izgleda da je rođena sa nedostatkom onog zdravog straha od stvari kojih se treba plašiti – je čini etetom koje se često nalazi u nezgodnim situacijama.

Kada je imala 15 meseci svesrdno je uskočila u duboki deo bazena. Pre nego što je i napunila drugu godinu pojurila je na pozornicu u školi želeći da uhvati otrovnu zmiju koju su pažljivo držali i pokazivali prisutnima.

Ona se penje i skače, mazi svakog psa kog ugleda i hvata i najveće paukove koje možete da zamislite. Ona je takva. Istovremeno sam zadivljena i prestrašena stvarima koje to dete radi.

Ja nisam bila takva kad sam bila mala. Bila sam prilična strašljivica koju je trebalo ubeđivati da učestvuje i u onim najosnovnijim aktivnostima koje su nosile makar i trunku rizika. Moje prvorođeno dete po tome liči na mene – oprezan je i poštuje pravila. Zato mi predstavlja priličan izazov biti roditelj detetu koje neprestano pokušava da me prepadne.

Mogla bih smisliti i milion pravila da pokrijem sve moguće i nemoguće opasne stvari koje bi ona mogla da proba. Mogla bih joj davati oštre kazne bar 27 puta dnevno kod ne prestane da traga za uzbuđenjima. Stvar je u tome što se ona nikada neće pretvoriti u plašljivu i opreznu devojčicu koja ne sme da rizikuje.

Niti ja želim da se ona promeni. Njena hrabrost i petlja su ono što ja najviše volim kad je riječ o njoj i itekako će joj biti korisni u budućnosti.

To što bih možda mogla da joj zabranim da pokuša mnoge (verovatno riskantne) stvari koje želi da uradi je neće održati bezbednom. Samo će želeti da ih radi kada ja ne gledam. Ali ako je naučim da te opasne stvari radi na bezbedan način, mogu ohrabriti njen avanturizam a istovremeno smanjiti šanse da će se povrediti.

Umesto da joj govorim da se ne sme popeti na gornji krevet na sprat u sobi svog brata, odvojiću vreme da je naučim kako da se pažljivo spusti niz merdevine korak po korak.

Umesto da je učim da ne pomazi svakog psa kog vidi, naučiću je da pita vlasnika da li je u redu da mu priđe.

Umesto da preslažem nameštaj na način koji joj neće dozvoliti da se penje, nabaviću joj stolicu koju može pomerati s jednog mesta na drugo i tako videti šta god već želi da vidi.

Nemojte me pogrešno shvatiti. I dalje ja imam mnogo pravila. Za neke stvari koje želi da vidi će uvek čuti oštro „Ne!“ i snosiće posledice ako pokuša. Ali oni svakodnevni momenti znatiželje koji bi možda mogli postati opasni? Dajem sve od sebe da joj omogućim slobodu da ih pokuša na bezbedan i pažljiv način, dok ne dođe dan kad ću je moći pustiti da leti sama znajući da će biti sasvim u redu.

Lola/Saša Leper/Layla Laurence / Mom.me