Nisu deca nemoguća, samo su tebi popustili živci

U majčinskom stažu imam osamnaest godina. Presvukla sam popriličan broj pelena, nabrisala se ukakanih guza, šmrkavih noseva, prehodala velik broj noći, ispravila hrpu zadaća i otrpela epizode i epizode dečjih tantruma.

Iz ovoga bi se dalo naslutiti da sam ispekla dobar zanat, no u zadnje vreme mi često za sve nedostaje volje. Još je prerano da se umirovim u ovom zanatu, ali osećam umor i zasićenje

„Nisu deca nemoguća. Deca su uvek deca, a tebi su popustili živci“, pokušala sam jedan dan gledajući se u ogledalo samoj sebi objasniti da moja teorija da su naši klinci nenormalno zločesti ne drži vodu.

U majčinskom stažu imam osamnaest godina. Presvukla sam popriličan broj pelena, nabrisala se ukakanih guza, šmrkavih noseva, prehodala velik broj noći, ispravila hrpu zadaća i otrpela epizode i epizode dečjih tantruma. Iz ovoga bi se dalo naslutiti da sam ispekla dobar zanat, no u zadnje vreme mi često za sve nedostaje volje. Još je prerano da se umirovim u ovom zanatu, ali osećam umor i zasićenje.

Majko, sada razumem zašto si često bila ljuta. Zvali smo te Mrgud. Sada mene tako zovu. U principu, ti nisi bila ljuta. Bila si samo umorna, prezasićena. Od naših prohteva, tužakanja,isterivanja pravde, iščekivanja da se vratimo iz izlaska, naših ljubavnih brodoloma, buntovništva.

Odmor uz njih je retko odmor. Upadnu u vaš bračni krevet i skaču po vašim kičmama do iznemoglosti. Vriskom vam paraju uši , a vi maštate o tišini. Omiljeni koktel završi na vašoj omiljenoj haljini. Vašu omiljenu glazbu nadglasaju tonovi njihovog omiljenog crtića. Na trenutke bi od svega toga najradije pobegli, a kamo god da odete proganjaće vas praznina. I onda porastu, a vi postanete krcati godinama, iskustvom i mudrošću. I tolerancija na neposluh oslabi. Pokatkad vam se čini da ste otupeli, a pokatkad da ste sa živcima na donjoj granici. Od dece se mnogo puta očekuje ozbiljnost koja nije u skladu sa njihovim godinama,a od odraslih da budu staloženi iako su pod užasnim stresom svakodnevice. Toliko mnogo očekujemo jedni od drugih da tu mora doći do erupcije razočarenja.

Kad je jučer moja devetogodišnja kćer zaplesala kao orangutan, ja sam joj doviknula: ”Ne ponašaj se poput majmuna, ti već imaš dovoljno godina!” A potom sam samoj sebi rekla. ”Ma, kvragu, pusti ju da bude dete! To je najlepša uloga koju će odigrati u životu”.

I zajedno smo zaplesale u tom majmunskom điru. Smejala se kao što se smeje kad je uistinu sretna. Držale smo se za ruke i vrtele se u krug ispuštajući majmunske glasove. Ko god da nas sad ugleda neka misli što hoće. Letela je njena blago valovita kosa, zarumenili se obrazi, oznojili se dlanovi, poskakivali naši trbuščići, zapekla nas stopala i onda smo se stropoštale na parket, isplazile jezike i nastavile se smejati. Onaj Mrgud što večito čući u meni zanemio je od zaprepaštenja. Deca trebaju biti deca. Zaprljana. Luckasta. Zahtevna. Nemoguća!