Otac Nektarije o očajanju i pokajanju

Pažljivo ispitivanje svog unutrašenjg stanja može biti spasonosno. Ipak, i ovde su postavljene đavolske zamke

Kada razmišljamo o svojim gresima često osećamo utučenost, čak i očajanje.

Takvo stanje nema nikakve veze sa pokajanjem i može dovesti do udaljavanja od Boga, jer se tada ispoljavaju:

strah od kazne, kada nam se čini da Bog nije Otac koji nas očekuje raširenih ruku, nego neumoljivi Sudija koji jedva čeka da nas kazni

grehovna umišljenost i samoljublje, “kako sam ja, tako čestit čovek, mogao učiniti takve grehe!?”

Kada grešnik oseća grižu savesti i u Bogu vidi samo strogog Sudiju koji kažnjava za grehe , njemu čak ni na papet ne pada da je Gospod milostiv. Usled toga se od zatvara u sebe i traži kaznu Božiju radi iskupljivanja grehova.

Kada, na primer, bludni sin koji je rastužio svog oca, postane svestan svog greha, on ne treba da oseća očajanje nego pokajanje. On treba da se pokaje što je rastužio svog oca i što je nedostojan njegove ljubavi. Ne me da očajava već mora da zna da ga otac voli i da će ga opet prihvatiti.

Arhimandrit Nektarije Antonopulos

Opanak