Mudra priča koju nećete zaboraviti: Život jedne nalepnice

pixabay.com

Lifestyle

Mudra priča koju nećete zaboraviti: Život jedne nalepnice

“Ego nije gazda ni u vlastitoj kući.” – Sigmund Freud

Život neprestano komunicira s nama, u svakom trenutku, na najrazličitije moguće načine i na najneočekivanijim mestima, a uspeh te komunikacije zavisi prvenstveno i jedino o našoj otvorenosti i spremnosti da slušamo i zapažamo. Potvrdu te istine dobio sam već u mnogo navrata, ali najsvežija mi je došla pre neki dan.

Na stolu pokraj mene stajala je prazna oprana staklena boca. Posmatrajući tu bocu onako usput, bez ikakvih posebnih primisli, odjednom mi je pred očima zablesnula jedna tako jasna prispodoba da sam ostao zapanjen. Kako očigledno, kako jednostavno! Prizor jedne obične staklenke je u sebi sadržavao toliku dubinu značenja i smisla da se u tome odražavala celokupna životna filozofija.

Dakle, tu je ispred mene prazna staklena boca koja na sebi ima nalepnicu pod nazivom “Classico – tradicionalni pizza umak” (uzeo sam naziv s gornje slike koju sam pronašao na netu da se ne stvara nepotrebna zabuna). Ta nalepnica s tim natpisom na sebi postaje svojevrsni prepoznatljivi identitet te staklenke koji ju razlikuje od svih ostalih staklenki, sukladno njenoj svrsi i nameni.

Svi koji vide taj natpis, automatski tu staklenku u svom umu povezuju s umakom za pizzu. A i sama staklenka videvši svoj odraz u ogledalu, čini se, nema baš previše izbora nego da i sama za sebe poveruje da je ona umak za pizzu.

Svako je tako oslovljava i svako je prepoznaje baš po toj nalepnici. I tako počinje privid. Malo po malo, staklenka postaje opsednuta svojom nalepnicom i njenim izgledom, lepotom, oblikom, postojanošću, kvalitetom i slično.

Samim time pojavljuje se oprez: “Moram dobro paziti na svoju nalepnicu da se ne ošteti, da se ne zamaže. Moram uvek biti najlepša koliko god mogu biti! Ne smijem si dopustiti kiks, jer, što će druge nalepnice misliti o meni!”

Samim time javlja se večita potreba upoređivanja s drugim staklenkama koje imaju drugačije nalepnice na sebi. Gledajući sve te druge staklenke s njihovim različitim nalepnicama, naša staklenka se sada može osetiti ugroženom ili nadmoćnom, zavisno o tome koliko je njena nalepnica “lepša” ili “ružnija” u odnosu na neku drugu.

I tako, život s tom nalepnicom za staklenku postaje uistinu teško breme, problematičan, pun nemira, sukoba, teskobe, nepoverenja i nesigurnosti, pun nadmetanja i zavisti.

Tada jednog dana, mudra stara staklenka sretne mladu staklenku s još uvek svežom nalepnicom i videvši njenu patnju i košmar u kojem se nalazi, pita je: “Hej, izgledaš mi jako zabrinuto i potišteno, šta te muči?”

Mlada staklenka odgovara: “Sve me muči, život mi je težak, stalno se moram boriti za svoj uspeh, za svoj položaj i ugled u društvu drugih konkurentnih umaka za pizzu, svih tih ostalih začina, ulja i raznih drugih mirođija”. Na to će joj stara staklenka: “Ali, ti nisi umak za pizzu, nego čista staklena boca!”

Mlada staklenka se u svojoj zabludi i bahatosti odmah uzruja i naprasno odgovara: “Ma o čemu ti pričaš, kakve su to gluposti, pa vidi šta piše na meni: ‘Classico – tradicionalni pizza umak’. Evo, tu su ti deklaracija i sadržaj pa pročitaj: ‘…vinsko sirće, sol, šećer, škrob, 7% luk, pasirana rajčica…, proizvodi i puni Classico Umak d.o.o.’…trebaš li još dokaza?”

Videvši jasno zabludu u kojoj se mlada staklenka nalazi i shvativši da ju verbalnim dokazivanjem nikako ne može razuveriti, mudra staklenka joj kaže: “Dobro, ne tražim od tebe da mi veruješ na reč, ali pogledaj malo bolje i uveri se sama i tvoji problemi i brige će nestati.”

E sad, zašto mlada staklenka s takvim slepim žarom veruje da je ona umak za pizzu? Zato što se nalepnica toliko snažno prilepila na nju da ona jednostavno ne shvata da je nalepnica od papira i da ona nije izvorna njoj, nego da je došla kasnije, da je nalepljena!

Sve dok mlada staklenka ne odvoji malo vremena i obrati svoju pozornost na činjenicu da je njena suštinska priroda staklo, a da je papir samo nešto što ona nosi i što je u suštini ne određuje, nikada neće biti u stanju odlepiti tu nalepnicu. Međutim, da bi to mogla primetiti, ona mora biti ispražnjena od sadržaja (misli, strahova, briga) jer, dok je staklenka ispunjena sadržajem raznolikih boja, vrlo je teško prepoznati prozirno staklo koje sve to drži i nosi u pozadini.

Tek kad staklenka shvati da se skidanjem naljepnice staklo ne može oštetiti i da ona time neće izgubiti ni svoju svrhu kao ni svoju esenciju, moći će započeti proces odlepljivanja koji, zavisno o jačini lepila, može biti ili lakši ili teži.

Tek tada staklenka može sigurno uroniti u toplu vodu istine, tišine i samopromatranja u kojoj se kruta ego nalepnica odmače i lepilo se postupno sve više razmače i postaje mekše, sve dok ga se čistim namakanjem u vodi istine prirodno ne dovede u fazu u kojoj je dovoljno uzeti strugalicu i u par pokreta sastrugati sav preostali talog lepila i lažne identifikacije.

Tek tada staklenka može shvatiti: “Ej, pa ja sam čisto i prozirno staklo i sada napokon sve mogu jasno videti, više mi ništa ne zaklanja pogled!” Štogod da mi od danas prilepe, nema veze, to je samo obična nalepnica koja nema nikakve veze s onime što ja uistinu jesam.

U tom trenutku jasnoće, staklenka shvata svoju pravu prirodu! Ona je od stakla, a ne od papira i to je samo po sebi dovoljno! Taj jasan i neporeciv uvid sam od sebe je zauvek rastvorio iluzornu moć nalepnice i ona je samim time postala bezopasna.

I premda se na površini nije dogodila nikakva primetna promena, naizgled je sve i dalje ostalo isto, u samoj staklenki je došlo do korenite promene. Jer, sada je prestala pogrešna identifikacija i samim time staklenka ne pokušava više veličati svoju nalepnicu u odnosu na druge.

Štoviše, ona sada može čak razviti i prijateljski odnos prema svojoj nalepnici i nositi ju kao izraz raznolikosti i jedinstvenosti, a ne više kao oruđe bahatosti i taštine, te tako pokazati drugim nalepnicama da nema potrebe veličati pojedinca nad celinom i da ovde nije reč o nadmetanju nego suradnji i shvatanju da su sve nalepnice podjednako značajne i lepe, svaka na svoj jedinstven i neponovljiv način, a da je ispod svih njih jedno te isto staklo koje ih povezuje i koje je svima zajedničko.

To je početak međusobnog poštovanja koje vodi do mirnog suživota koji je temelj prirodnog bivanja. Ego je samo nalepnica.

novavizija

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top