Skloni se matori da prođemo, šta se tu kilaviš – a taj matori je Rade Šerbedžija

Lifestyle

Skloni se matori da prođemo, šta se tu kilaviš – a taj matori je Rade Šerbedžija

U jednoj popularnoj Fejsbuk grupi osvanula je priča iz beogradskog tržnog centra, a glavni akter je slavni srpski glumac Rade Šerbedžija.

KO TE J… ŠERBEDŽIJA, ŽIVEO NAMA BAKA PRASE, KIJA, LUNA, I KOMPANIJA

Nedavno, u Rajićevoj, tržnom centru, šeta Rade Šerbedžija, sam, sa štapom, nešto kupuje, vozi se onim pokretnim stepenicama, gore, dole, nešto traži

Niko mu ne prilazi, a većina ga i ne primećuje

U jednom trenutku, u žurbi, prolazi grupa momaka

Koji ni svoje očeve i dedove ne poštuju, a kamoli tuđe, i ljutito, više sebi u bradu, jedan od njih dobaci – skloni se matori da prođemo, vidiš da žurimo, šta se tu kilaviš… –

A taj matori je Rade Šerbedžija, koji se, kako ga nije sramota, isprečio pred njima, pošto pred njihovom opakošću sve mora, istog momenta, da se skloni i pokloni

Verovatno ih nije ni čuo, naučen da ni ne reaguje na takve stvari

Zastao sam sa strane, i posmatrao ga, minut – dva

Toliko veliko poštovanje osećam prema njemu, da mu samo diskretno klimam glavom, u znak podrške, na šta on uzvraća

Hiljadu razloga da mu čovek priđe, ne samo filmovi, ne samo pesme, ne samo život koji je proživeo, i trag koji je ostavio, beskrajan

Niko mu ne prilazi

Ljudi zagledani u svoje telefone, mladi brzim korakom prolaze, devojke u nekom svom filmu, lepotice našeg vremena ni ne znaju ko im je u blizini, niti ih zanima

Koliko veliki umetnik, a i muškarac, koji je obeležio naše prostore

Pojavom, harizmom, glasom

Pričanjem, a i ćutanjem

Koji je u sebi objedinio mnoga prostranstva

I čija umetnost traje već pola veka

Kada bi samo znale koliko odgovora ima na njihova nepostavljena pitanja

O životu, smislu, umetnosti

Ali njih to ne zanima, dok hvataju još jedan selfi za instagram

Trudeći se da im neki tamo čiča ne bude u kadru

I pokvari fotografiju

A nesvesne da bi je samo ulepšao, i tek sa njim bi bile umetničko delo

Šeta Šerbedžija, nastavlja nešto da traži, sam, nigde kamermani, nigde pratnja, nigde niko oko njega, a ja posmatram da li će neko da mu priđe, bar da ga primeti

Niko, nijedan jedini čovek

Osim par starijih, koji pogledaju u njegovom pravcu, i to je to

U istom tom tržnom centru sam video kako bukvalno mladi trče oko Bake praseta, i još nekih ispraznih youtubu zvezdi

Kao da su ne znam ko, i žali bože sekundu bačenog vremena na njih

I duša me boli

Nastavljam da gledam Šerbedžiju, koji se vrti na nekoliko metara od mene

Verovatno tražeći nešto da kupi

Prolaze mi glavom njegovi filmovi, pesme, predstave, knjige

Toliko toga

I ništa

Odlazi Šerbedžija svojim putem, lagano, korak po korak, iz tržnog centra, na štapu, ka parkingu

U nekom samo njemu znanom miru i nemiru

A za njim kao da iz naših života odlazi sve ono što su generacije volele

A Šerbedžija predstavljao

Odlazi “Ne daj se Ines”, odlazi “Selma”, Svetlana iz Mostarskih kiša, odlazi Arsen, Kema, i toliko toliko toga

Vanvremenskog

Za čim neka nova deca ne mare

Njima je to plitko, dosadno, prazno

A ne shvataju da su oni to

Baka prase je važan, Kija i Luna su važne, i ostali nedovršeni narcisiodni nesrećnici, u kojima vidiš nezasitu potrebu da po svaku cenu skrenu pažnju na sebe

I nema šta ne bi prodali, i svoje najrođenije, samo za gram pažnje

Sve je manje ljudi nalik Šerbedžiji, a nekada ih je bilo toliko

Svaki grad ih je imao

Svaka škola

Kafana

Ulica

Dolaze neka nova deca, koja drugačije pričaju, koja se drugačije ponašaju, banalna, bahata, bez orijentira i respekta prema bilo čemu

Kojima su Šerbedžije samo smetnje na ulici, kao i njihovi profesori u penziji

Kilometrima su daleko od svega što ti ljudi predstavljaju

Svojom pojavom, glasom

Umetnik, u prostoru i vremenu

Možda se zato Bekim Fehmiu i ubiju, pre toga zaćutao u najboljim glumačkim godinama

Nesposoban da podnese količinu besmisla u javnosti

Mi smo bar imali Šerbedžiju u našim životima, i mnoge mnoge nalik njemu

Prepoznali smo ih na vreme, rasli uz njih, i preuzeli bar delić od njihove magije

U nadi da ćemo ih preneti i na druge

A šta će oni značiti nekoj novoj deci, koja to ne osećaju

Kojima to ne znači ništa

I koji će u njemu videti samo nekog tamo čiču sa štapom, koga gledaju u prolazu samo što pre da zaobiđu, ništa više

Kada bi samo znali šta taj čiča sve može i sada u sedamdesetim

Bar bi stali sa strane, zagledali se u njega, zamislili se

I pokazali poštovanje, a ne da ga zaobilaze kao nekog tamo matorca

Čekaju Baku praseta, i ostale poluidiote da im traže autogram ili selfi

Oni su njihovi heroji

Na putu, za nigde

A ja ću nastaviti da se družim sa Radetom, pomalo ljut na sebe što mu nisam pružio ruku, i rekao hvala za sve, što je uradio

I radi

I njemu, i mnogim drugima nalik njemu

A, srećom, ima ih

Nažalost sve manje

Ali tu su, postoje, u nama, oko nas

Samo ih treba primetiti

I dati im šansu

Oni su lek za dušu, u njima je spas.

Luftika

Nastavi čitanje
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top