Jednog dana ćeš morati stati ispred ogledala i objasniti sebi zašto se nisi malo bolje brinula o sebi

Lifestyle

Jednog dana ćeš morati stati ispred ogledala i objasniti sebi zašto se nisi malo bolje brinula o sebi

Jednog dana ćeš se probuditi i vidjeti da si sama. Sa sobom. Jednog dana ćeš morati stati ispred ogledala i objasniti sebi zašto se nisi malo bolje brinula o sebi. Zašto su ti potrebe svih bile ispred tvojih. Nije to…

Jednog dana ćeš se probuditi i vidjeti da si sama. Sa sobom. Jednog dana ćeš morati stati ispred ogledala i objasniti sebi zašto se nisi malo bolje brinula o sebi.

Zašto su ti potrebe svih bile ispred tvojih. Nije to nesebično i dobro. To je glupo.

O tebi niko neće brinuti ako to na prvom mjestu ne učiniš ti. Ne zato što ne želi, nego zato što misli da ti ne treba.

Ne zna niko šta se krije iza osmijeha.

Iza „mogu ja to“. „Dobro sam“. Iza „neka, sama ću“. „Ne moraš“.

Možda ovaj svoj život nisam uvijek živjela najpametnije, ali sam se trudila. Da mazim sebe. Da volim sebe. Da ugodim sebi. Iako je nekada bilo zaista teško i meni sa mnom.

Iako je bilo godina kada su mi moje potrebe bile toliko nevažne i toliko iza svih da sam mislila da mi više ništa i ne treba. A trebalo je.

Uvijek se sjetim rečenice koju mi je jedan čovjek, a koji je u trenutku dotakao moj život, okrenuo ga naopačke i probudio sve one stvari u meni koje su spavale, rekao dok me tješio: „Ne treba ti ništa više osim ruku koje su dovoljno blizu da mogu da te zagrle u trenucima kada si najviše bespomoćna“. Pominjala sam je već jednom ili dva puta. Zato što je to najveća istina ljudskog srca ikad rečena. Toliko ruku sam odgurnula od sebe da sam zaboravila da je nekada zagrljaj sve što ti treba.

Da je nekada sve što ti treba tvoja drugarica.

Majka.

Baka.

Sestra.

Brat.

Najbolji drug iz djetinjstva.

Neko samo tvoj.

Neko ko nikada neće iz svojih sebičnih interesa željeti da te sputa. Povrijedi. Obezvrijedi i učini manjom. Neko ko nikada neće biti ljubomoran na tebe. Neko ko će te čuvati. Ko će ti rećI: „Nemoj tako, ne valja“, i neće imati nikakav skriveni interes osim da ti pomogne.

Prečesto se u ovom životu dovodimo do ruba, do granica izdržljivosti, ugodnosti, misleći da tako treba. Zaboravljajući da imaš samo jedan život i nepoznat broj dana koje ti je dodjelio. Pa trčiš. Poslu. Kući. Nekim lošim i neiskrenim odnosima. Slušaš probleme koji te ne zanimaju i zamaraju. Trošiš se. I sebe i svoje dane. Trošiš trenutke uludo.

Kada si poslednji put zastala da pogledaš zvijezde i udahneš svjež vazduh? Ja sam to radila često na prozoru sobe dok mi je društvo pravila cigareta. Sa njom se iz brige o sebi više ne družim, ali zašto sam prestala da gledam u zvijezde i maštam?! Kada si poslednji put učinila nešto sama, sebi i za sebe. I nisi morala da objašnjavaš nikome. Nisi pitala nikoga šta on misli.

Kada si poslednji put odjebala sve i bila najbolja vezrija sebe sebi? Možda se ta najbolja nije sviđala nikome drugom, ali tebi je baš onako bila sjajna.

Često me u životu, ljudi koji me nisu dovoljno poznavali, nisu voljeli. Izgledala sam nezainteresovano, bahato, umišljeno i razmaženo. Kada bih sebi nešto mogla poželjeti, poželjela bih malo više te nezainteresovanosti za probleme cijelog svijeta. Poželjela bih da mogu da saslušam i zaboravim. Da me ne dotiče.

Kada bih sad mogla vratiti neke dane života nazad grlila bih malo više svoje prijatelje.

Učila bih malo manje.

Ne bih brinula.

Prekršila bih neko nametnuto pravilo.

Plašila bih se manje.

Donijela bih onog psa kući.

Provela bih više dana na rijeci.

Ne bih grlila neke ljude.

Preskočila bih neke poljupce.

Rekla bih mu da mi se sviđa, pa godinama kasnije ne bi mislio da sam ga mrzila.

Pustila bih neke toksične ljude.

Manje bih plakala.

Više bih se zabavljala.

Dala bih otkaz.

Ne bih se forsirala da budem verzija koju drugi žele da vole.

Sve ostalo bih isto.

Spakovala bih svoje stvari sa osamneaest bez opcije da se ponovo vratim kući. Ne, zato što manje volim svoju porodicu već zato što sam željela svijet za sebe.

Putovala bih opet iako je to nekada uzimalo i poslednji atom snage.

Učinila bih za njega i za nas sve ono što sam činila. Čekala bih. Strpljivo.

Ne bih svoje dane utapala u alkoholu kako bih ublažila strah.

Ne bih tražila te ruke da me zagrle kada sam bespomoćna tako često. Grlila bih sebe, dok se ne bih ubijedila da nisam bespomoćna. Da sam snažna i da se prisjetim da mogu sve sama.

Ali, nazad ne možeš.

Jedini put je onaj koji imaš ispred sebe. Na kojem ne znaš koliko je stepenica. Koliko još osmijeha, suza, prečica i kamenitih gotovo neprohodnih staza.

I zato moraš hrabro. Sa sobom i zbog sebe.

Lola/Jelena Despot

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top