Brojni su razlozi zbog kojih roditelji žele da njihovo nerođeno dete bude određenog pola. Nekada već imaju dete jednog pola, pa žele da im sledeće bude suprotnog, kako bi imali iskustvo da su roditelji i sina i kćerke.
Piše: dr Zoran Milivojević
Nekada je roditeljima važno da dete bude muškog pola. Za ovo postoje istorijski razlozi koji su pohranjeni u našem (i ne samo našem) kolektivnom nesvesnom – što je povezano sa kultom zemlje. Naime, ranije kada su ljudi živeli od toga što su ubirali plodove zemlje koju su obrađivali, bilo je važno da se ista ne deli među naslednicima. Razlog je bio u tome što bi, u slučaju da se u svakoj generaciji pravedno podeli zemlja među naslednicima, za nekoliko generacija zajednica došla u situaciju da je svako od njih vlasnik besmisleno malog dela zemlje. Zato je u mnogim društvima nastalo pravilo da samo prvorođeni sin nasleđuje celokupnu zemlju, a da ostala deca, bez obzira na pol, moraju da se snađu. Odatle dolazi i naziv udaja, jer ona u stvari znači da se neko „dao“ u, na primer, porodicu Petrovića iz porodice Jovanovića. Najstariji sin bi dobio zemlju i postao gazda, ali bi morao da prihvati da brine o svojim ostarelim i onemoćalim roditeljima.
“Nekada je roditeljima važno da dete bude muškog pola. Za ovo postoje istorijski razlozi koji su pohranjeni u našem (i ne samo našem) kolektivnom nesvesnom – što je povezano sa kultom zemlje.”
Dete kao ja
Danas, kada ne zavisimo toliko od zemlje, često je da roditelji žele dete svog pola, pa tate žele sinove, a mame kćerke. To objašnjavamo time što roditelji u detetu istog pola lakše vide sebe. Kod nekih naroda je običaj da dete dobija ime po ocu, a kod nekih da dobija ime po dedi. Na taj način se stiče iluzija da osoba sa istim imenom i prezimenom nastavlja da živi kroz generacije.
Nekada je želja za muškim ili ženskim detetom povezana sa onim „unutrašnjim detetom“ koje je u svakome od nas odraslih. To unutrašnje dete traži društvo da se igra. Ljudi su jednom bili deca, a to znači dečaci ili devojčice, koji su se igrali onih igara koje su tipične za dečake ili devojčice. Zato bi neki roditelji više voleli da imaju dete istog pola, jer znaju da se sa njime igraju. Jedna majka je rekla: „Ne bih volela da dobijem sina, jer ne mogu sebe da zamislim da se sa njim igram automobilčićima“.
Pol kao želja, pol kao uslov
Sasvim je prirodno da bi roditelj više voleo da ima dete određenog pola. Ali kada se dete rodi, roditelj treba da ga prihvati i zavoli bez obzira na to. Problem nastaje kada roditelj postavlja određeni pol kao uslov za prihvatanje deteta.
“Sasvim je prirodno da bi roditelj više voleo da ima dete određenog pola. Ali kada se dete rodi, roditelj treba da ga prihvati i zavoli bez obzira na to.”
Evo jednog primera – otac je želeo da dobije sina. Kada je žena ostala u drugom stanju, nadao se da će dobiti sina. Nameravao je da ima dvoje dece, a idealno bi bilo da se prvo rodi sin, a zatim kćerka. „Da brat brani mlađu sestru“, govorio je. Ali umesto sina rodila se kćerka. Otac je bio razočaran, ali je to nekako prihvatio. Razmišljao je: „Nema veze, drugo dete će sigurno biti sin“. Ali kada se žena drugi put porodila, ispostavilo se da je i to dete devojčica. Otac je bio veoma razočaran, nekoliko dana je bio pijan, i često je optuživao ženu da je ona kriva jer „ne zna da rodi sina“. Kada je treći put bila u drugom stanju, bio je siguran da sin „ne može da omaši“. „Treća sreća“, govorio je prijateljima i poznanicima. Međutim, rodila se treća kćerka. Kada je čuo tu vest, otišao je od kuće, jer je mislio da mu je život upropašćen. Vratio se tek posle mesec dana i porodica je nekako nastavila da funkcioniše. Osećao se neuspešnim zato što nema sina, nedovoljno muškarcem, ali žena nikako nije htela da rodi četvrto dete, jer je njihov početni dogovor bio da imaju dvoje dece.
“Nekada je želja za muškim ili ženskim detetom povezana sa onim „unutrašnjim detetom“ koje je u svakome od nas odraslih.”
Evo drugog primera – ona je htela kćerku. Kada je ostala u drugom stanju, „osetila“ je da nosi kćerku u sebi. Kako je mogla da zna? Pa, „mama oseća“. Kako je bila sigurna da će roditi kćerku, odabrala joj je ime: Ana, i kupila dečju sobu i opremu u ružičastoj boji. Kada se porodila, ispostavilo se da je rodila dečaka. Nakon male istrage (da joj u bolnici nisu zamenili bebu), nevoljno i razočarano je prihvatila činjenicu da je rodila sina.
Ambivalentni roditelj
Nekada roditelji detetu neželjenog pola odriču pravo da živi. Danas je u Kini, u kojoj vlada „politika jednog deteta“ moderno da se u ranoj trudnoći odredi pol deteta, a zatim, ako roditelji nisu zadovoljni, da se abortira. Na taj način roditelji kontrolišu kog pola će biti rođeno dete. Kako više roditelja želi muško dete, smatra se da će ovakva praksa doneti značajne populacijske probleme za nekoliko decenija.
“A nekada je „pogrešni pol“ deteta samo razlog roditeljima da ga emotivno ne prihvate, da ga psihološki odbacuju.”
A nekada je „pogrešni pol“ deteta samo razlog roditeljima da ga emotivno ne prihvate, da ga psihološki odbacuju. Ambivalentni roditelj je onaj koji prema detetu gaji dva suprotna osećanja. S jedne strane ga voli, a s druge strane ga odbacuje, jer je pogrešnog pola. Roditelj na jednom skrivenom psihološkom nivou komunikacije poručuje detetu da nije ispunilo uslov da zasluži roditeljsku ljubav.
Zabrana da se bude svog pola
Roditelji koji imaju dvoje dece im često pokazuju da ih različito vole u zavisnosti od toga da li su sin ili kćerka. Na osnovu prakse, stekao sam utisak da je češće da roditelji više vole sina od kćerke, ali ima i obrnutih primera u kojima favorizuju kćerku, a šikaniraju sina. U ovakvim okolnostima roditelji poručuju detetu „pogrešnog pola“ da ne vredi zato što je žensko, odnosno muško. Dete se sa takvim porukama može pomiriti i verovati da su, na primer, žene manje vredne od muškaraca. Takav stav vidimo u nekim tradicionalnim kulturama.
Nekada dete „pogrešnog pola“ shvati da ga roditelj, koji ga inače odbacuje, bolje prihvata ako se ono ponaša na način na koji se ponaša suprotan pol. Tako, da bi ugodile roditeljskom uslovu i bile prihvaćene, biološke devojčice postaju psihološki dečaci, a biološki dečaci postaju psihološke devojčice.
Muškobanjasta devojčica
Devojčica iz našeg prvog primera može shvatiti da je otac prema njoj topliji kada zajedno sa njim gleda fudbal, kada zna igrače i pravila, kada gleda kako on popravlja kola. A otac je blistao od sreće kada je ona prebila jednog dečaka koji je za glavu veći od nje. Da bi bila voljena od oca koji je prikriveno odbacuje, ova devojčica, a kasnije i devojka je razvila „muške“ karakteristike ličnosti, izabrala je i „mušku“ profesiju, i ceo njen život je obeležilo dokazivanje da je, ako ne bolja, onda ništa manje lošija od muškaraca u „muškim“ stvarima.
“Dete „pogrešnog pola“ shvati da ga roditelj, koji ga inače odbacuje, bolje prihvata ako se ono ponaša na način na koji se ponaša suprotan pol.”
Ženskasti dečak
Mama iz našeg drugog primera, koja se našla u nevolji zbog toga što nije imala izabrano muško ime, odlučila se za ime Saša (ime kao što su Vanja, Staša, itd.). Ona nije bila svesna toga da joj se ovo ime sviđalo zato što može da bude i muško i žensko. Ružičastu opremu za bebu nije bacila i zamenila je plavom. Nosila je bebu obučenu u ružičasto, a na pitanje: „Što vam je slatka kćerka, kako se zove?“, odgovarala je: „Saša“, bez upućivanja sagovornika u to da ima dečaka, a ne devojčicu. Kasnije je uživala da od Sašine duge kose pravi frizure i da ga šminka kao da je lutkica. Kada je Saša hteo da se igra sa dečacima, ona ga je odvraćala, rečima da su dečaci grubi. Zato se Saša sa devojčicama igrao tipičnih ženskih igrica koje u stvari devojčice pripremaju za ulogu žene. A kada su sredinom osnovne škole dečaci iz razreda počeli da ga zadirkuju da je „peder“, Saša je počeo da veruje da se zaista jako razlikuje od drugih, da je neobičan i da ne pripada.
Dozvola da se bude svog pola
Svako dete ima pravo da bude onog pola u kojem je rođeno. I zato roditelji nikada ne treba da odbacuju dete zato što je rođeno „pogrešno“. Ako roditelj primeti kod sebe da tako reaguje na dete, to je dobar razlog da ode i porazgovara sa nekim stručnjakom o problemu neprihvatanja deteta, jer decu treba prihvatiti i voleti onakvu kakva su. Svako uslovljavanje detetovog prava na postojanje ili na ljubav jeste znak toksičnog roditeljstva.
Detinjarije
You must be logged in to post a comment Login