Kešanski: Otvoreno pismo (novopečenim) tatama

Videla sam tužne mame, njihovi muževi sede pijani, bučni i nasmejani u kafanama i kladionicama. Očekuju topli obrok kada se vrate i malo tišine da odmore od muške teške priče.

Videla sam usamljene mame, pogled im upleten u zidove, traže izlaz, muževi sede na trosedu kraj njih, gledaju u utakmicu, prate tiket, sve je u redu, „dajem joj platu“.

Sretala sam rastrzane mame, jedno dete u ruci, drugo u kolicima preko kojih vise najlon kese sa hlebom i friško meso za ručak koji će da spreme čim ovo drugo dete ostave u vrtiću. Ručak za njih, svekra i svekrvu koja ju je juče nazvala „lenštinom“.

Čula sam mame kako plaču, a niko ih u blizini ne čuje. Osetila sam koliko se plaše, rekle su mi da ih najbliži zbog toga nazivaju „paranoičarkama i paničarkama“.

Vidim mame, toliko njih, same sa decom na putu kojim hodaju.

Volela bih da ovo pročita mušakarac o kom pišem. Onaj koji glupo misli da je „dovoljno što je napravio dete“ i da tu prestaje njegov doprinos. Onaj koji misli da može da nastavi sa nepromenjenim životom, onakvim kakav je vodio pre rođenja deteta. Osam sati čvrstog sna, utakmice, kladionice, društvo, kafana. Onaj koji se migolji sa savetovališta, iz ordinacija, iz sobe kad dete ima temperaturu.

Onaj koji misli da žena može sve, jer toliko puta je to pokazala.

Onaj koji je sluša, ali je ne čuje. Onaj koji klima glavom, ali ništa ne shvata.

Onaj koji veruje da je to što odlazi na posao dovoljno tereta za njegova leđa. Zbog svega preko toga, prepukao bi, jadan.

Pročitaj Ti koji je sebično puštaš da kopni pred tobom, koji ne umeš da prepoznaš „teško mi je“ kada ti kaže „mogu sama“, koji se praviš da je sve u redu onda kada je svima jasno da ništa u redu nije.

Baš tebi, takvom, kažem:

Razum te odvaja od životinje. Upotrebi ga, pa probaj da razumeš svoju ženu. Ona je rađanjem deteta za tvoje oči ostala ista, ali se unutar nje sve istumbalo. To možeš da vidiš tek ako počneš da koristiš i oči i srce na pravi način.
Ona deluje kao varka, naizgled ko pre, a zapravo je toliko izmenjena. Rekao bi čvrsta ko tvrđava, a unutar nje krhki porcelan.

Srce joj je nabubrilo od ljubavi prema detetu, pa kad ga tako nateklog povrediš (a ne treba joj mnogo), krvariće više nego ikada pre. Svaka kap krvi toliko je velika i teška da ne možeš ni da zamisliš.
Njene suze su drugačije. Ne teku više zbog nekadašnjih stvari, ne klize istim putem, sada su oštrije, više grizu.

Njene misli su drugačije. Ono o čemu ona razmišlja to se u okvire poznatih reči ne može staviti.

Prestala je da se plaši mraka. Zmije. Besnih pasa. Najveći ker koji je grize je strah za dete. Za njegovo danas, sutra, za njegovo zauvek. Često nestvaran, taj ker je jak i uporan ko da je najstvarniji, da ga tačno rukom možeš pomaziti. Da ga pripitomiš ili oteraš, zavisi.

Njeno vreme nije vreme koje ti živiš. Njeni minuti i tvoji u svađi su, jer tvoji minuti ne mogu da shvate šta sve ona za isto vreme može da uradi. Da nahrani, da presvuče, da obuče, da kulu složi, da veš raširi i prljavi u mašinu ubaci, da sudove opere, posteljinu zategne, smeće izbaci, kupatilo oriba. Svaki minut ona rasteže u nedogled.

Njeno lice trpi. Ponekad se smeje kad bi plakala, ponekad ćuti, kad bi urlala. Oči su joj natekle od lakog sna, i budnog promatranja svega što bi tebi promaklo. Uši su joj narasle da može da čuje svaki sumnjivi zvuk, svaku promenu u plaču i disanju.

Njen obrok hladi se. Toplo pile pretvara se u prepariranu kokoš čiji zalogaji su teško svarivi.

Grip leči na nogama, sa kriškom limuna u ruci. Niko to ni ne oseti. Sve i dalje funkcioniše beskprekorno, kao švajcarski sat.

San joj se izvrnuo. Pokidao. Ni ovce joj za brojanje više ne svraćaju.

Naučila je da gura, kad jedva na stopalima stoji.

U čudno je biće izrasla. Ranjiva onda kad misliš da nikad snažnija bila nije.

Zato,

Čuvaj je od lomljenja. Daj joj rame. I obe ruke. Daj joj vetar u grudi i međ lopatice. Ne ostavljaj je usamljenu. Ako ne možeš sa njom, ne vuci je ni po dnu.
Skini breme s nje.

Podeli sve što se podeliti može. I sreću i bol i radost i strah. Sad si i suprug i otac.
Nemoj da padaš na varku da je nepokolebljivo jaka, jer nije. Da može sve sama, jer ne može.
Ume se slomiti, samo to ne možeš uvek da vidiš. Lomovi su unutra. I teško se spajaju.
Probaj da je držiš nežno u rukama, baš kao što ona drži to divno dete.

Ali ne zbog toga što se to od tebe očekuje, nego zato što je to jedino ispravno.

Jovana Kešanski/Lola