Kada jednom odeš, zato što moraš, molim te, nemoj se vraćati.

Šta je tvoj cilj u narednih 10 godina?Samo jedan. Da ne budem “mnogo sam želela, ništa ispunila” osoba.

Piše: Gordana Bajović

-Kakva osoba?
-Ne mislim na bogzna kakve želje. Zapravo, mislim na one koje obično puštamo da vreme samelje. Jer se udarimo po ruci kako ne bismo uradili za čim žudimo. Ono što nam noću ne da spavati, sa čime se ujutru budimo.

A usuditi se, zakoračiti, ništa teže. Kada bismo odmah znali kakvo ce kajanje posle da nas veže.
Zato što nismo smeli. A toliko, toliko smo hteli. Posle čega ostaje samo pitanje “šta bi bilo da…”? Nema, nema na svetu goreg pitanja.
-Zašto? Zar nije gore pogrešiti?
-Nije. Greške ne peku kao rečenica ova. Kao saznanje da si odustao od snova. Da nisi hrabrosti imao baš za ono o čemu si najviše snivao.

Svoj je kukavičluk i svoj greh najteže preboleti. Tuđeg zla se mnogo ređe čovek seti.
-Misliš da ćeš uspeti to što želiš?

-Ne znam. Znam samo da se sve menja kada imaš nečemu da stremiš. Pa i sto puta pao, na noge ćeš stati.
Tada shvatiš da samo nije trebalo odustati.

Kad jednom odeš nećeš se kajati

Kada jednom odeš, zato što moraš,
molim te, nemoj se vraćati.

Kada jednom odeš, a to, uprkos svoj logici,
ne želiš, ali ipak učiniš, veruj,
nećeš se kajati.

Najteže je preseći. Doneti odluku.
Pa je se držati. Kao Sizifov kamen svoju misao
treba pogurati i gurati. Jer, ona nije slučajna.
Naprotiv. Mnogo razuma, bistrine i pameti
iza nje stoje. Odvajkada je ona u tebi
ali su je osećanja gurala na dole.
Sve ono racionalno u nama potiskivano,
zarad želja srca.

Ali, jednom kada skupiš hrabrosti i
snage da kreneš, nikako se, nikako,
nemoj vraćati. Da te ne lažem, mnogo
će boleti. Proporcionalno tome koliko
ti je stalo.

I tako, malo po malo. Dan za danom.
Jedan će biti loš, a drugi gori.
Međutim, nešto, sasvim sigurno, u tome stoji.
Učinio si najbolju stvar za svoj život,
za samog sebe. Bio si jak,
skupio srce i otišao od bede.

Kampovaće ti sve to u glavi neko vreme.
Budiće te iz sna. Biće teških dana.
Koji će proći. Iza kojih će sve dobro biti.

Jer si ostavio ono što je nužno bilo ostaviti.
Jer si izašao iz onoga što te zaslužilo nije.
Jer si presekao i prestao biti onaj
što se krije.

Onaj što tone u živo blato jer ne sme preseći.
Onaj što svoje muke, od sramote ne može
ni reći. Onaj koji se samostalno spušta i
večito pita, gde će nekome drugome duša?

Nigde. Jer je i nema. Udari te, lupi te i shvatiš.
Živeo si u zabludi, pravio od ničega čoveka i
davao sebe tako niskome.
Odeš jer zaista nemaš više gde da se vratiš.

I nećeš

Udahni duboko
Jer to možeš. A zar baš to nije najveći blagoslov? (Da,zvuči kao izlizana fraza, ali, samo razmisli).

Jer je prošao i ovaj težak dan. I sada mozeš odmarati. Razmotriti sve ponovo. Ili, najbolje ,zaboraviti.

Jer je svanuo novi dan. I,ko zna šta te u njemu čeka. Nadao se nečemu, isčekivao ili ne, možda će baš on biti prekretnica tvog života – ne, ne loša, kako zloslutiš, jer se tebi uvek dešavaju maleri.

Jer se imaš kome javiti, onome koga interesuje kako si spavao i da li si uspeo odmoriti. A, da li je to malo?

Jer imaš šta planirati, očekivati, do čega odbrojavati dane, o čemu maštati. A zar nije u tome poenta?

Jer se imaš gde buditi,na čemu i pod čime spavati, šta obedovati. Zar se zaista to podrazumeva?

Jer ti je, zamisli, možda i sasvim poslednji dah. Zar ne treba biti vredan?

Jer ti nije poslednji dah. I biće ih toliko ispred tebe. Kud ćes vise?

Jer imaš sebe. A,ako si srećan, i još neke drage ljude. A sve ostalo će doći.

Ona

Ona nije jaka. Definitivno. Mada, nije ni slaba. Bar se nada da nije. Ne voli biti nesposobna, nezaštićena žena.Nije navikla da se gura. Nije naučena da se svađa i ljuti. I kada to čini, radi to nevešto.

Zna da ne može živeti kako oseća. Zna da se ne čini uvek svima, jer se to ne isplati. Ne samo što se ne isplati (ona i ne čini radi toga), već se vraća suprotno.

Zna da dobrota danas nije vrlina. Zna da se čak ni ljubaznost ne ceni, pa i tumači kao slabost. Zna da se ljudi kao ona iskorišćavaju. Da drugi misle kako ih varaju.

Ali, nije tako. Ona zna sve. I ipak, uvek, popusti, učini, opravda. Ne ide njoj na dušu. Njena duša je čista, samo malo izrešetana, povređena.

I to će proći, kaže. Prođe, a tragovi ostaju. Zašto? Može li drugačije? Razmišljala je o tome. Pitala se toliko puta. Koji način pronaći, koji metod čišćenja izabrati da se stare navike, karakter i duša izbace, kao kod generalnog čišćenja, I obuku drugi? Postoji li tako nešto? Da li je neko u tome uspeo? I, što je važnije, ko bi ta, ponovljena osoba, bila? Da li bi, posle tog „mejkovera” ostala još uvek ona, ili neka potpuno druga osoba? Osoba koju više ne bi voleli njeni voljeni, a ponajmanje ona sama.

Kako se promeniti, očvrsnuti, a svoj ostati?

Ona gura. Polako, uporno, nekada brže, a nikada kvarno. Misli da ipak postoji neki put, negde, nekako, do koga se tako stiže. Iako nije lako. Iako živimo gde živimo.

Nada umire poslednja, zar ne?

A o da ne bude bolje, i da tako nigde „ne stigne”, neće posustati. Govoriće kako uvek postoji sutra, i bodriće druge, i više nego sebe. I znaće da ima toliko njih koji je vole baš zbog toga što je takva kakva jeste. I koje ona obožava. I onih drugih. Ali oni nisu bitni.

I nastaviće tako. Ni jaka ni slaba. Ili, pak, naizgled slaba, a suštinski jaka. Ona se, kada, ovako, razmisli, smatra takvom. I ponosna je. Nekad tužna. Nekad izneverena. Svoja. Takva kakva jeste. Ona.

Lola