“LEPTIRIĆU ŠARENIĆU” ILI ZAŠTO NE SMETE DA RADITE STVARI UMESTO DETETA

Svaki put kada, umesto njega, dohvatite igračku koja je detetu zapala ispod ormara, uskratili ste mu mogućnost da doživi uspeh, da se oseti sposobnim i da oseti sreću i zadovoljstvo zbog ličnog postignuća. Pre desetak godina bila sam predaleko od ideje da ću jednog dana postati roditelj. Ipak, tada sam već…

Pre desetak godina bila sam predaleko od ideje da ću jednog dana postati roditelj. Ipak, tada sam već bila tetka, a i voditeljka različitih grupa samopodrške. U traganju za sadržajem koji će mi pomoći da drugima pružim podršku u jačanju njihovog samopouzdanja, naišla sam na knjigu “Bolje biti vetar nego list“. A u ovoj knjizi, koju svakako toplo preporučujem, pronašla sam Priču o leptiru.

Priča o leptiru je priča o tome da teškoće, ma koliko neprijatne bile, ne moraju nužno biti nešto loše i nepoželjno. Naprotiv, svaki problem, svaka teškoća, može biti prilika za skok u vis, šansa za rast, za razvoj, za jačanje i osnaženje. Setila bih se ove priče i svaki put kada bih osetila ili procenila da sama nemam potencijala da savladam određeni problem.

Danas mi je Priča o leptiru veoma korisna u roditeljstvu i podseća me na to da ne spašavam svoje dete onda kada mu to nije potrebno, da ga ne štitim previše, da mu ne činim “magareće usluge”, da ga ne prezaštićujem.

Nije tek tako leptir simbol slobode i duše.

Priču ćete vrlo lako pronaći na internetu, a ja Vam jednu njenu verziju poklanjam ovde:

Čovek je šetao po vrtu uživajući u toplom prolećnom danu. Žmirkajući na suncu, razgledao je probuđeno rastinje. U jednom trenutku, pogled mu pade na čauru leptira koja se ljuljuškala na grančici magnolije. Čovek priđe bliže i vide na čauri mali otvor kroz koji je leptir pokušavao da izađe. To je trajalo satima, dok se odjednom sve nije umirilo i stalo. Činilo se da je leptir odustao.

Čovek se uplaši da će leptir uginuti zarobljen u čauri. Tako je požurio u kuću, doneo makazice i presekao čauru kako bi pomogao leptiru da izađe iz nje. I leptir je zaista sa lakoćom izašao iz čaure. Ali, umesto da poleti, pao je na travu. Čovek je čučnuo da ga osmotri: krila su mu bila smežurana, a telo nekako otečeno. Čovek se uspravio i s nestrpljenjem čekao da se leptirova krila rašire i da ovaj poleti, ali se ništa nije dogodilo. Leptir nije mogao da poleti ni tog, niti narednog dana. Ostao je da puzi po travi celog svog života.

Zašto se to desilo?

Čovek u svoj svojoj dobroj nameri nije razmišljao o prirodnom procesu transformacije leptira. Tesna čaura i napor koji leptir mora da uloži da bi prošao kroz njen mali otvor su neophodni da bi tečnost iz njegovog tela bila potisnuta u krila. Na taj način leptir postaje spreman da poleti u trenutku kada se oslobodio svoje čaure.

Svaki čovek poseduje sve resurse koji su mu potrebni da napravi promenu. Ponekad su upravo teškoće ono što nam je potrebno. Bez njih nikada ne bismo postali snažni. I nikada ne bismo mogli da letimo.

Setite se ove priče kada sledeći put dođete u iskušenje da držite kašiku umesto deteta koje to može samo, da sklanjate igračke i predmete ispred njega da se ne bi saplelo, da ga postavljate u stolicu umesto da ga pustite da se samo na nju popne ili pridržavate njegovu čašu jogurta da ga ne bi slučajno prosulo, da mu ne dopuštate da se samo svuče ili obuče jer ćete vi to obaviti lakše i brže. Isto je i kada su deca starija pa im pomažemo tako što pišemo domaći zadatak umesto njih, nameštamo im krevet ili trčimo za njima da im odnesemo kišobran koji su zaboravili da ponesu ovog oblačnog dana.

Svaki put kada, umesto njega, dohvatite igračku koja je detetu zapala ispod ormara, uskratili ste mu mogućnost da doživi uspeh, da se oseti sposobnim i da oseti sreću i zadovoljstvo zbog ličnog postignuća.

Jer baš kao što je leptiru neophodno da uloži napor da prođe kroz maleni otvor čaure kako bi tečnost iz njegovog tela bila potisnuta u krila, detetu su potrebni podsticaj i ohrabrenje da se suoči sa izazovima kako bi iskustvo JA TO MOGU iz njegovog tela bilo pohranjeno u njegovoj glavici.

Izvor: Dnevnik dve mame