„Biti tu za nekoga“- nije usluga

Tu negdje, oko dvadeset i pete, shvatila sam da život nije kesa puna slatkih bombona.

U toj kesi, više je bilo kamenčića, umotanih u šareni papir.

Kamenčići zube lome i iz tih krhotina rađaju se tuge. Sve tuge su mi dolazile u jesen. Mrzim jesen i svaki novembar u njoj.

Tuga vam dođe kao neki komad spužve, natopljen brigama i strahovima, ali se, kao i svaka spužva, vrlo lako kida. Tako sam ja, sve svoje tuge, parčala i spuštala u svaku, pruženu šaku.

Po okončanju svih vratolomija, padanja, lomljenja i ustajanja, život bi se uvijek nastavljao. Ali, javljao bi mi se novi problem: kako ću se odužiti onima koji su primili moje parče tuge i „bili tu“?

Nikada nisam razmišljala o gomili stvari koje sam ja učinila za iste te ljude. Bilo mi je bitno samo ono, što su oni učinili za mene. Svaku priliku, da se „odužim“, bezrezervno bih grabila. Bilo je onih, koji su takve prilike sami stvarali, jer su dobro znali šta mogu očekivati.

-Gdje ćeš u ovo doba?

-Ma, moram.

Iako se ono „ja sam tu“, nikada više nije ponovilo, ja moram, ja sam žena „moranja“, jer:

-Ćuti, valjala je ona meni u srednjoj školi, znaš ono kad sam sam imala problem sa profesoricom likovnog.

-Znam, ali od toga je prošlo deset godina, a i njoj je bilo u interesu da se ne sazna…

-Ma prestani, ja moram!

Kada mi neko kupi poklon, ja moram, brže- bolje, da mu kupim dva poklona.

Kada neko uzme parče moje tuge, ja moram da otkinem čitav glečer sreće i parkiram u njegovo ili njeno dvorište.

Ako znam da neko nešto ne voli, studiozno se posvetim tome da, to nešto, ne pominjem pred njim ili njom.

Ako, pak imam saznanja, da neko, izuzetno voli određenu stvar ili naginje ka nečemu, ja svu, svoju snagu usmjerim ka tome da mu, to nešto, stvorim ili približim. Moram.

Osjećaj krivice, da nešto nisam dovoljno dobro uradila, grizao bi me poput kriške limuna. Ako kasnim, osjećam se krivom. Ako ne propustim pješaka na pješačkom prelazu, osjećam se krivom.

Ako nemam sitno da ostavim bakšiš, osjećam se krivom. Ako, slučajno, ne pridržim vrata osobi koja hoda iza mene, osjećam se krivom.

Dok pišem ovo, razmišljam o tome da li sam ovo dobro napisala, osjećam se krivom jer nikada, nisam dovoljno dobro naučila pozicioniranje zareza u rečenici, razmišljam da li se, i drugi ljudi, povremeno osjećaju kao ja ili im, upravo ja, serviram ozbiljan, psihički poremećaj koji imam.

U drogeriji, jednom prilikom, dobijem na poklon divnu torbu za plažu. Začujem:

„Kako su im lijepe te torbe, juče sam gledala reklamu i poželjela jednu. Baš ste sretnica.“

„Oh, stvarno? Izvolite onda, meni se ne sviđa, a i neće mi biti potrebna.“

Naravno da mi se sviđa i naravno da će biti potrebna.

Ali, zašto to radim? Neko bi rekao: „Iz potrebe da se dopadneš ljudima, iz potrebe da se „uvučeš“ nekome, iz potrebe da te ljudi hvale. “ Ne i ne!

Naprotiv, ne volim publiku, ne volim se naći u centru pažnje, ne umijem prihvatiti kompliment. Nikada nisam pogledala, niti jedan, svoj, javni nastup. Kada mi se desi situacija, kao što je ta u drogeriji, ne sačekam ni „hvala“ da čujem, već odlazim odmah, skoro pa bježim.

Uvijek mi je na pameti jedan komunalni radnik na trotoaru, i ja, preznojena, nasred raskrsnice, u automobilu, koji neće da se upali i gomila ljudi oko nas, ljudi koji stoje i gledaju.

Čiča u narandžastom, brzo spušta metlu i gura moje auto. Sklanja me s ulice, i dok sam se oporavila od šoka, on je već nestao. Nisam stigla ni da mu se zahvalim, ali zbog njegovog čina osjećala sam se dužnom- dužnom čitavom univerzumu.

Jednog odvratnog novembra, slomila sam se u hiljadu komadića. Nisam se sama mogla pokupiti, postojala je, naravno, dobra vila koja je pritekla u pomoć.

Godinama poslije sam trpila sva njena sranja, toksičnost koju je isijavala, crpila mi je energiju do besvijesti. Kada bi me pitali zašto to radim, govorila bih kako moram, ona mi se „našla“ onomad i dugujem joj to, sve dok me neko nije upitao: „A šta je ona to uradila?“

-Našla način da dođe do mene, kada nisam nikoga željela vidjeti. Izradila mi našu zajedničku fotografiju na kojoj smo nasmijane, na poleđini napisala: „Želim nas ovakve, opet! “, te mi donijela moj omiljeni kolač, a onda smo pričale satima. Ja sam joj plakala na ramenu.

-A zar to ne rade prijatelji? Zar treba biti doživotno zahvalan za nečije prisustvo, zar se ono ne podrazumjeva? Zar nisi i ti, gomilu stvari učinila za nju? Zar nisi ti ta, koja sada ispašta godinama, zbog dva dana podrške i „ramena za plakanje“ ?

I onda sam shvatila: „Biti tu“- nije usluga, to je karika jednog odnosa, ali taj odnos ne zavisi od toga koliko je puta neko za nekoga „bio tu“.

I sasvim je uredu „ne biti tu“, jer ponekad je „tu“ u nama, ponekad trebamo „biti tu“, ali za sebe same i biti ljubazni samo prema sebi samima. Takvi dani moraju da postoje, jer ako istrošim sebe, više nikada neću moći „biti tu“ ni za koga.

I onda sam, prvi put u životu izgovorila:

-„Ne, danas nemam vremena za tvoje probleme. Danas brinem o sebi. Čućemo se za koji dan“.

I onda sam rekla:

„Žao mi je, ne mogu vas propustiti preko reda, jer i meni se jako žuri.“

I jesen je bila mirnija. I novembar topliji. U tuge nisam dirala.

Piše: Snježana Pačavra

Lola