Zašto smo naučene da sve moramo same

Utakmice bilo kakve vrste su u našoj kući bile jednostavno zabranjene.Dok ih je moj deda, mamin otac, gledao niko nije smeo ni zvuk da ispusti, niti da prođe blizu televizora ili izgleda ni da diše.

Posledice su mogle da budu od najbanalnijeg vrištanja do fizičkog nasilja.

Noseći tu traumu sa sobom ona je jednostavno odlučila “na meni se ovo završava”.

Svom ocu moja majka se obraćala isključivo na “vi” i verovatno ga je nervirala samim svojim postojanjem, jer je njegova životna okrutnost prema rođenom detetu jednostavno neobjašnjiva.

Prošlo je skoro mesec dana otkako sam rekla mami da mi je žao što je odrasla i ceo život živela sa time da je postojanje muškarca u životu neki blagoslov, hvaleći mog dečka koji ispunjava uloge oca.

Osećala sam se u tom trenutku poraženo, jer sam osetila na koži njenu usamljenost i borbu u ulozi samohrane majke dvoje dece, njenu žrtvu i ukalupljenost u “sve moram sama”.

Možda baš zato je i skoro ceo život i bila sama i trudila se da ne ponovi ni jednu jedinu situaciju koja je nju ranila i ostavila ožiljke koji je peku i dan danas.

Možda je baš iz tih razloga, bez utakmica, od dve devojčice napravila dve jake žene koje mogu sve same. Za razliku od svih žena u našoj porodici pre nje, ona je bila prva koja je odlučila da ako već sve mora sama, da će i biti sama.

Nedavno u razgovoru “zašto moja majka mora sve sama” sam shvatila da muškarci jednostavno ne razumeju zašto njihove mame, žene ili devojke moraju sve same.

Odgovor je zapanjujuće prost: tako su nas naučile naše mame. A njih njihove mame. Da je zamoliti slabost. Da je bilo šta što je preteško premostivo. Da treba trpeti. Da treba opraštati sve. Da je tuđe mišljenje jako bitno. Da su suze samo tvoje za tebe. “Samo da ne čuju komšije šta će pomisliti”. Da se za vreme utakmica ćuti i ne diše.

Ali kao što je moja mama odlučila da neke situacije ne smeju da se ponove sa njenom decom, tako sam i ja odlučila da “na meni se ovo završava”.

Na meni se završava osećaj da sve moram sama. Da se sama brinem o deci, kući, radim, kuvam, perem, peglam i još da budem nečujna, pitoma i uvek raspoložena. Na meni se završava osećaj da sam neka večna sluškinja ili robinja.

Da me ne zanima šta će da misle komšije ili ljudi sa instagrama. Ja sam ta koja će da razbije ta ponižavajuća patrijarhalna ubeđenja da sve moramo same.

Jer jebeno ne moramo i ne treba da mislimo da moramo. Zato što previše žena jeste. Naše majke, bake i prabake. Njihove sestre i rođake. Komšinice, prijateljice, poznanice, neprijateljice.

I baš zato vaspitavam sinove da nisu bogom dani. A ćerku da ne mora sve sama. Da je u redu da traži pomoć. Jer ako imamo partnera, onda smo partneri u svemu.

Nismo nečujne senke u okovima bilo čijeg mišljenja.

Mama, pobedila si. I hvala ti na tome.

Lola