Psiholog: Nepoštovanje autoriteta je NORMALNO, deci se mora ostaviti pravo na bunt

pixabay.com

Kuća i porodica

Psiholog: Nepoštovanje autoriteta je NORMALNO, deci se mora ostaviti pravo na bunt

Nepoštovanje autoriteta je deo normalnog odrastanja i deci se mora ostaviti pravo na bunt, ističe za RTS Bojana Škorc, psihološkinja. Upozorava da autoritet često uzima palicu moći i da roditelji moraju naći neku ličnu meru bez lomljenja dečje duše. Veruje da su deca mnogo odanija i zahvalnija nego što su to roditelji zaslužili i postigli. Poručuje da je roditelj koji uči zajedno s detetom, koji ume da se živ pojede i pokaje za nešto, dobar roditelj.

Bojana Škorc ukazuje da bi roditelji trebalo da razumeju da se dete već rađa s roditeljskim autoritetom i da se on vremenom, kao i ta spona s roditeljima menja.

“Period detinjstva, rana adolescencija, kada roditelj ili nastavnik pomisli da je dete poludelo, jer ono odjednom pokazuje svoje individualne, ponekad za nas nakaradne potrebe. Roditelj mora da se uzda u svoje roditeljstvo koje je promenljivo, to je odnos s detetom koji se gradi. Autoritet se u razvojnom smislu smenjuje”, navodi Škorc.

Ističe da postoji apsolutni autoritet kod bebe, kad njen život zavisi od roditelja. Kasnije dolazi autoritet braće, starijih sestara, prebacuje se s roditelja na nekog drugog i tako se stalno širi.

Važno je, kaže, razumeti i odnos autoriteta i kontrole, jer se u našim patrijarhalnim uslovima ti pojmovi često brkaju.

“Autoritet ima element kontrole zato što dete morate da zaštitite od toga da ne ispadne kroz prozor ili da ne uradi nešto glupo, ali to nije osnovni nosilac. Autoritet roditelja uvek ide iz prihvatanja i ljubavi, a ne iz kontrole”, naglašava psihološkinja.

Smatra da je za roditelja najteže kada vidi borbu autoriteta, ali da moraju razumeti da je to razvojna faza i da se u kasnijoj adolescenciji dešava povratak roditeljskom autoritetu.

Oprezno s palicom moći – bez lomljenja dečje duše
Savetuje da bi bilo idealno graditi autoritet bez straha. Kaže da autoritet često uzima palicu moći.

“Ona služi da lakše preživimo, ali ne služi tome da očuvate nekakav autoritet nad svojim detetom i to je zabluda u koju se često upada. Ja sam često prisustvovala kao psiholog momentima lomljenja dečije duše u ime nekakve njihove bolje budućnosti. Ja sam protiv lomljenja duše”, izričita je Škorc.

Dva “neću” nisu ista
Objašnjava i da kada dete kaže “neću”, to uvek zavisi od njegove ličnosti.

“Neću nema istu težinu, ako to kaže jedno povučeno, mirno dete ili vetropirasto dete koje se zabavlja. Uvek se postavljamo pre ličnosti deteta i moramo da računamo i na svoj složeni paket. Roditelj koji uči zajedno s detetom, roditelj koji ume da se živ pojede i pokaje za nešto, je dobar roditelj”, poručuje Škorc.

Dodaje i da roditelj pokušava da nađe način i da uloži sebe u taj odnos tako da obe strane u njemu rastu i razvijaju se.

“U tom smislu koliko ja vidim oko sebe autoritet često drži palicu moći. Kad je jednom uzmete, ona je vrlo praktična teško ćete je ispustiti. Ima mesta gde ona treba da bude i mesta gde ne treba da bude”, smatra ona.

Ističe i da roditelj nije prijatelj svog deteta i ako ima potrebu da se postavi kao neki drug, to znači da on nije proživeo neki elemenat svog detinjstva i mladosti pa to onda nadoknađuje s detetom.

Pravo na bunt i veća ljubav
Nepoštovanje autoriteta je deo normalnog odrastanja, a oko četvrte i pete godine dete mora da prođe fazu u kojoj, kako je rekla, vrišti, baca se na pod i govori “neću”.

“Moramo ostaviti to pravo na bunt. Nepoštovanje autoriteta počinje kod nas da se vidi u osnovnoj školi. Obrazovni sistem je prva trijaža u kojoj se vidi da neko ne može da sedi 30 minuta ili 15 i onda nastupaju problemi”, ukazuje psihološkinja.

Posebno ističe da autoritet ne treba da se nudi, niti da se nameće, pogotovo osetljivim grupama dece. Takođe, roditelji često ne vide da nisu dosledni, a važno je da su dosledni u postupanju, jer onda dete dobije informaciju koja je za život veoma važna.

“Moja praksa je pokazala, nas deca mnogo više vole, poštuju, prihvataju, i znam da to roditeljima zvuči čudno, koji imaju decu u besnom buntu, nego što se to u nekim periodima života vidi, ali je to istina psihološka. Ja verujem da su nama deca mnogo odanija i zahvalnija nego što smo mi to često zaslužili i postigli”, zaključila je Bojana Škorc.

Izvor: RTS

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top