Putuj, dečače…

Opet ne jedeš.

Pa znaš, mama, da ovih dana slabo jedem.

***

Boli li te glava?

Ne.

Ti si se to u stvari samo uplašio?!

Da.

***

Znaš li ko ima najmekše obraze na svetu?

Ja.

Naravno.

***

Opet me ništa ne slušaš, ja ću da poludim!

Muk. Suze. Smeh. Sve.

***

A, mama, gde idu ljudi kad umru?

Valjda na nebo, ne znam. Tako kažu. I gledaju nas onda odozgo i paze na nas.

***

A zašto mi nismo spasili našeg Davida?

Pa nismo bili tu, sine, spasili bismo ga inače.

Ja bih skočio u vodu da mu pomognem.

Znam…

***

Putuj, dečače! Tamo gde je bar malo bolje. Gde, želim da verujem, nikad niko neće ovakve razgovore voditi sa svojim dečakom.

Koji bi sutra možda poželeo da bude baš kao ti.

Razgovore kakvi su nekad ispunjavali ono mesto koje zovemo dom. A znamo da je dom tamo gde nam je srce. A znamo da ga zauvek imamo u majčinim grudima.

Putuj, dečače, jer mi te nismo zaslužili. Izdali smo te, izigrali i učinili sve da ni sad nemaš mira.

Putuj, jer postoje bolja mesta i bolji ljudi.

I drugačiji kraj.

Čula sam i želim da verujem…

Izvor: Lola