Jednog dana ćeš umreti

Možeš da se smeješ koliko hoćeš. Misliš pozitivno. Treniraš. Jedeš zdravo. Kloniš se hemikalija. Poroka. Svega onoga za šta su ti rekli da šteti. I znaš šta još? Umrećeš ipak. I ti. I ja. I tvoji roditelji, i tvoja deca. I svi oni koji su se rodili će jednog dana i da umru. I nije to nikakav crnjak ni pesimizam. To je krug života i nema te pozitivne misli koja krug može sprečiti da se zatvori.

Ali znaš šta možeš učiniti? I za sebe i za one koji će ostati posle tebe? Onoga trenutka kada kreneš dalje i pogledaš unazad na sve ono prolazno što ostaje iza tebe dok ti ideš u večnost gde će te se sećati oni kojima si značio, možeš se pobrinuti da ti nijednog trenutka ne bude žao zbog onih trenutaka u kojima si disala.

Važno je da se smeješ jer je smeh lek za dušu. Dok se smeješ lepo je i tebi i onima oko tebe. I izgledaš lepše.

Važno je da ljubiš. Muževe, žene, momke, devojke. Svoje prijatelje. Roditelje. Bake. Dedove.

I da grliš. Jednom mi je jedan čovek mnogo veštiji sa rečima od mene rekao: „Ne treba ti ništa više osim ruku koje su dovoljno blizu i mogu da te zagrle u trenucima kad si najviše bespomoćna.“ I bio je u pravu. U zagrljaju nekog kome je stalo do tebe svaka tuga prosto poleti da izađe iz tela, i svaka sreća je veća kada te stisne onaj ko te voli.

Važno je da putuješ. Putujući najlakše zaboraviš i prevaziđeš gluposti svakodnevice koje te pritišću. Kada izađeš iz sivila svakog dana pa se okreneš i vidiš koliko je ono što te pritišće smešno. Da potrošiš previše novca na udobne hotelske sobe u kojima je posteljina nestvarno mekana, i gde te u ormaru čeka snežno beli ogrtač koji miriše na čisto.

Važno je da plešeš.

Da hodaš po kiši.

Da plačeš. O, koliko je važno da isplačeš sva ona sranja koja te pritišću. Da daš oblik svim onim tugama i strahovima koji čuče na dnu tvoje duše i da ih pustiš da odu.

Da dočekaš zoru budna na nekoj klupici u parku. Ili plaži. Jer ništa ne miriše tako sjajno kao prolećno jutro.

Da slušaš glasno muziku koju voliš i da pevaš  iako nemaš sluha.

Da te baš briga koliko svećica imaš na svojoj torti. I da nikad ne kažeš sebi da si stara za neke stvari koje želiš.

Važno je da se ne plašiš. Ničega. Najmanje nemoj da se plašiš promene.

Nemoj da se plašiš vremena.

Nemoj da se plašiš sebe.

Menjaj ono što te nervira.

Popravi ono što je pokvareno. I ostavi u smeću ono što se ne može popraviti. Ne lepi. Ne recikliraj.

Jer iako otrcano zvuči, život je jedan. I samo tvoj.

Nije on vlasništvo tvog muža, tvog dečka, tvoje sestre, majke ili oca.

Ne treba ti ni uputstvo ni dozvola da živiš.

Budi neustrašiva. I uživaj.

Nemoj da umreš, a da je tvoj poslednji obrok bila neka bljutava salata koja ti se nije jela, a mislila si da moraš da bi po društvenim normama nekome bila dovoljno vitka. Budi lepa sebi.

Jedi kolače kada ti se jedu i ugljene hidrate, jer se zbog njih osećaš srećnijom onda kada si pomalo nesrećna. Ali nemoj uvek. Neka to budu tvoji posebni trenuci.

I nemoj da ti ja govorim kako ćeš. Znaš ti i sama. Živi onako kako ti se živi. Živi onako da ti ne bude žao ako se sutra zatvori tvoj krug.

Živi onako da tvoj krug bude pun, a ne prazan. I da ima smisla.

Živi dok si tu, jer jednog dana kada odeš više neće biti vremena.

Izvor: Lola