RANKO RAJOVIĆ: USADITE DECI SVEST DA NE MOGU BITI KRIVA ZBOG POSTUPAKA ODRASLIH

Ranko Rajović je specijalista interne medicine i magistar neurofiziologije, autor je poznatog NTC programa učenja i dugogodišnji predavač na Pedagoškom fakultetu u Kopru, a oblast kojom se bavi su neuronauke u obrazovanju. Povodom aktuelnog slučaja seksualnog zlostavljanja maloletnih učenica od strane učitelja glume Miroslava Aleksića, razgovarali smo sa dr Rajovićem o tome, zašto deca žrtve često nisu u stanju da reaguju i zbog čega ne umeju da prepoznaju opasnost na vreme.

Da li je ćutanje zlato? Zašto deca najčešće nemaju adekvatan mehanizam odbrane?
Jedna specifična funkcija mozga kod dece i adolescenata ih čini ranjivim posebno u komunikaciji sa odraslim osobama. Davno je Dostojevski to napisao i objasnio da čovek od devetnaest godina čak ni za samog sebe ne može odgovarati. To znači da mlada osoba nije svesna svih posledica onoga što mu se dešava i svojih postupaka.

Prema navodima koji dolaze od brojnih javnih ličnosti i samih žrtava zlostavljanja, čini se da je ova pojava uočena u više ustanova koje se bave edukacijom mladih, jer su mladi podložniji manipulaciji odraslih osoba, posebno lažnih idola. Ovde konkretno se pojavio slučaj kada je iskorišćena ranjivost dece, nesposobnost da se odbrane ili da reaguju na adekvatan način. Pravosudni organi će utvrditi istinu, zato se ovde ne bih bavio pojedinačnim slučajevima, nego mi je cilj da objasnim kako mladi ljudi uopšte dolaze u ovakve situacije i kako da roditelji deluju preventivno.

Važno je pre svega razumeti ko je autoritet za dete. Jedno je kada neko svojim autoritetom, pomaganjem pa i žrtvovanjem utire put mladima i postaje njihov uzor. Potpuno drugo je praviti od sebe idola i predstavljati sebe tako, posebno mladima; to je nedopustivo, jer deca su ranjivija i lakše podležu uticaju koji može biti poguban po njih. Takav samozvani idol, bez griže savesti, bez ikakve empatije sebe stavlja na neki samo njemu znan viši nivo, a sve to očekujući divljenje i poštovanje. I dodatno predstavlja sebe kao svemogućeg i nedodirljivog, koji je tu da štiti decu, da im pomaže i još ih na to stalno podseća.

Nažalost, sada saznajemo da je ovo vrh ledenog brega, ovo se javlja u sportskim klubovima, u školama, u ustanovama gde se radi sa decom. Moguće da će ova medijska podrška žrtvama pokrenuti još sličnih ispovesti, jer to su duboke rane koje žrtve nose ceo život. To na neki način oseća i predator, a taj osećaj je opisala i Luiz Glik (dobitnica Nobelove nagrade), ali ne vezano za ovakvu temu. Ipak, njena misao se može razmatrati i u ovom kontekstu, jer ona objašnjava da, ako je neko u glavi svoje žrtve, onda je u životu svoje žrtve zauvek. Jedini način da žrtva donekle ublaži bol, jeste pravda. Roditelji moraju da paze kome poveravaju decu, jer to što je neko stručnjak, ne znači da je ta osoba bezbedna za njih. Takva osoba koja koristi decu za ostvarenje svojih interesa i pobuda, može da im ostavi traume za ceo život.

Kako onda pomoći deci, kako da ih roditelji spreme, kako da prepoznaju predatore, da li je potrebno pričati o tome?
Treba da shvate da dete nema do kraja izgrađen mehanizam prosuđivanja i donošenja odluke. To je zapravo fiziološki problem i gledajući biološki, dete još uvek nema do kraja izgrađene kognitivne funkcije koje se odvijaju u delu mozga koji se zove prefrontalni korteks. Ovaj deo mozga poslednji sazreva, a u njemu se odvijaju procesi planiranja, donošenja odluka i procena rizičnih situacija. U biologiji uglavnom nema greške i sve ima svoju funkciju, pa je možda naizgled čudno zašto se to sazrevanje dešava tako kasno. To nam je zapravo evolutivno nasleđe, jer je nekad bilo važno da se razvoj tog dela mozga završava tek posle dvadesete godine života. Upravo zbog toga je ova grupa ranjiva, nezaštićena i roditelji moraju da znaju gde je dete, s kim je, da li ima nekih problema i da budu u kontaktu sa njihovim učiteljima, trenerima, instruktorima i nastavnicima.

Važan posao koji roditelji moraju da urade, jeste da deci usade svest da ne mogu biti kriva zbog postupaka odraslih i da ukoliko ih neko učini da se osećaju loše ili postiđeno, o tome treba sa nekim da razgovaraju, najbolje sa roditeljima, nekom bliskom odraslom osobom poput bake, ujaka ili sa školskim psihologom i pedagogom. Roditelji spremaju decu na neprijatne i nepravedne situacije, prvo kroz priče i bajke, analizom neke priče, nekog filma koji su zajedno pogledali i jako je važno da izgrade takav odnos da dete može da im se poveri, a ne da se plaše reakcije roditelja. Isto tako roditelji svojim ponašanjem šalju stalno poruku deci „Uvek sam tu za tebe! Mnogo radim, ali uvek ću sve prekinuti kada je potrebno“. Isto tako roditelji moraju da nauče decu da se zauzmu za sebe, da ne potiskuju i ne trpe ukoliko osećaju da nešto nije u redu, da ih nauče da veruju sebi, dozvoljavajući detetu da preispituje odluke i postupke drugih ljudi. Dete tada polako stiče samopouzdanje, shvata da se greške prave, pa da čak i roditelji prave greške. Roditelji ponekad znaju da kažu „nema rasprave zato što ja tako kažem“, bez ikakvog objašnjenja! Bolje je uvek objasniti detetu zašto nešto ne može, objasniti sa puno strpljenja i ljubavi i onda reći – ne može. Isto tako i roditelj može da prizna kada nešto pogreši. Tako dete počinje pravilno da se postavlja i prema drugim autoritetima, shvata da i stariji greše.

Kako roditelji da prepoznaju da dete ulazi u opasnost?
Dovoljno će biti da pogledamo šta je uloga pravog pedagoga, tj. učitelja, trenera, nastavnika… to svi znamo, a to je da bude potpora detetu, to je zapravo najvažnija uloga, spremati dete za život i tu mora da bude prisutna komunikacija sa roditeljima. Međutim, čim neko prekida komunikaciju sa roditeljima, na neki način odvaja dete od roditelja. Predstavlja sebe kao zaštitnika dece, gradi na silu svoj autoritet i polako postaje neko kome se veruje. Tada dete, potpuno nezaštićeno, ulazi u situaciju kada će se teže odbraniti. Roditelji moraju razlikovati prave autoritete koji to postaju bez dodatnog samoreklamiranja, a to su najbolji učitelji za koje svi u kraju znaju, najbolji treneri koji vredno rade, najbolji lekari koji neće pričati drugima hvalospeve o sebi gradeći sopstveni kult ličnosti.

I razlikovati one druge, rekao bih lažne autoritete koji se vode principima straha, osećaja krivice, potčinjavanja i drugim metodama kontrole i manipulacije, koji grade kult ličnosti, sve prilagođavaju svojim potrebama, bez empatije, koriste druge, pa čak i decu za svoje ciljeve. I tu postoji jedna linija preko koje mnogi iz te grupe lažnih autoriteta neće preći, a to je zloupotreba pa čak i seksualno iskorištavanje dece. Nažalost dešava se da pojedinci tu liniju prelaze.

Zašto dete nije u stanju da reaguje? Kako funkcioniše mozak, zašto mozak ne pokuša da ga odbrani, jer i sami često navodite da je mozak organ za preživljavanje i da on rešava ovakve situacije?
Mozak hiljadama godina ima isti obrazac razvoja, a to služi da nas pripremi za život. Jedan od prvih važnih procesa u sazrevanju nervnog sistema zove se mijelinizacija, kada mozak preuzima kontrolu nad svim delovima tela. Taj proces ide od glave ka stopalima, a najbliži nervi mozgu, koje mijelin prvo obavija, su za oči, zatim za glavu i vrat, zatim idu ruke i trup i na kraju noge. Kada se taj proces završi, dete prohoda. Neki procesi se odvijaju nešto sporije, ali mozak se postepeno razvija i priprema dete za život, dete progovara, počinje da priča, da ispituje, istražuje svet oko sebe, donosi zaključke, počinje da uči kompleksnije stvari. Regije mozga se sve više povezuju, dete ulazi u pubertet, a najviše kognitivne funkcije još uvek nisu razvijene, jer prefrontalni deo kore velikog mozga nije završio razvoj.

Zašto je to tako i koja je funkcija ovog kasnog razvoja, jasno je ako gledamo na mozak kao organ za preživljavanje. Naime, dete još uvek nema do kraja definisan osećaj za rizik, ne vidi potpuno posledice delovanja, može da misli da će se izvući iz svake situacije. Njemu opasne situacije ne izgledaju toliko opasne, tako da dete nekako lakše upada u njih. Mada te situacije mogu čak i da izgledaju opasne, ali prava reakcija izostaje i dete se onda snalazi i izbori, a nažalost ponekad i ne izbori sa takvom situacijom.

To je nekada davno imalo važnu biološku ulogu. Naime pre 200 ili 300 godina, zamislimo kako se mali Indijanac pripremao za život i kad ojača, kad krene pubertet i ojačaju mišići, tada se penje na litice, hoda po ivici klizave provalije, kreće u lov na bizone, kada u punoj brzini galopira i jaše uporedo sa krdom bizona… ko to nije prošao, nije bio spreman za život. To su prolazili u periodu života kada imaju jake mišiće, dovoljno snage i možemo reći manje opreznosti, više hrabrosti, želje za dokazivanjem, nesvesni da je taj lov na bizone možda njihov poslednji dan života. Ili u savanama Afrike, dečaci su prolazili obuku kako da se odbrane od lava i kako da ga savladaju. Ili tamo gde su zime jake deca su često prelazila zbog igre, preko zaleđenih manjih jezera i reka, savladali još jedan izazov, sticali samopouzdanje i postajali su spremniji za kasnija iskušenja u životu.

Tako da je taj smanjeni osećaj za opasnost, rizik, procenu situacije nekada imao važnu ulogu u pripremi za život. Tu je biološka potreba bila jasna, da se dete snađe, da nauči kako da preživi, prebrodi problem i prepreku, opasnost koja je bila vidljiva, bez obzira da li je to lav, bizon, strma litica ili zaleđeno jezero. Međutim šta ako dete ne registruje skrivenu opasnost i potpuno nespremno se nađe u nekoj situaciji. Obično tada, prava odbrambena reakcija izostaje ili je neprilagođena i slaba.

Roditelji moraju da znaju da je taj deo mozga hiljadama godina unazad, završavao razvoj u ranim dvadesetim godinama, a da je u periodu adolescencije čekao susret sa opasnostima i tako spremao decu za život. Deca su zbog toga sklonija rizičnim ponašanjima, da bi se spremila za život. I Dostojevski je opisao u „Njetočki Njezvanovoj“ da srce kao da priziva budućnost punu tajanstvenosti i neizvesnosti. To inače baš i rade deca u tinejdžerskim godinama. Međutim, danas deca sve ređe hvataju bizone, sve ređe se bore sa lavovima i ne prelaze zbog igre preko zaleđenih reka, ali i dalje postoji činjenica da taj važan deo mozga nije završio razvoj i odluke deteta neće uvek biti adekvatne na pojavu neke opasnosti (narkotici, rizična ponašanja, zavisnost od video igrica), a posebno ako ne vide jasno tu opasnost ili je prikrivena kroz skrivene namere odrasle osobe. Ne mislim da deca danas treba da hodaju po zaleđenim rekama i hvataju bizone, već da moramo biti svesni da su deca zbog ovog biološkog fenomena kasnijeg sazrevanja prefrontalnih delova mozga ranjiva i podložna manipulaciji, posebno od strane odraslih osoba kojima veruju.

Dakle, mozak ima obrasce razvoja kao što je imao i pre 500, 1000 ili 2000 godina i u periodu puberteta i adolescencije ne prepoznaje uvek realne i skrivene opasnosti. Upravo zbog toga period adolescencije čini decu jako ranjivom i tu je uloga roditelja nemerljiva, zapravo najvažnija. Isto tako i priprema za neočekivane događaje svrstava vaspitanje i uticaj okruženja na visok nivo prioriteta za svakog roditelja.

Vi već dugo predajete na Pedagoškom fakultetu u Kopru, oblast kojom se bavite su neuro nauke u vaspitanju i obrazovanju. Sigurno imate još neki koristan savet za roditelje?

Opasnosti na internetu

Roditelji moraju da znaju da skrivene opasnosti od lažnih autoriteta postoje, ali isto tako i skrivene opasnosti novih tehnologija, gde decu isto tako vrebaju nastrani ljudi, koji ih uvlače veoma perfidno u svoj svet. Roditelji moraju da osete svoje dete, da vide kada je odsutno, kada je uplašeno, kada se povlači u sebe i da reaguju i da znaju da deca o nekim problemima ne govore, da ih potiskuju. I to je možda u celoj priči ključni problem, zbog nezavršenog razvoja mozga koji upozorava na opasnost, posledice i procenu situacije, dete možda neće reći da mu se nešto loše dešava, tako da onda krije neke neprijatne događaje da se ne osramoti, da ne povredi roditelje, da ne izazove podsmeh i osudu okruženja i slično. Dete mora da zna da niko ne sme da ga ucenjuje, prisiljava, ponižava, da je uvek bolje reći roditeljima ili školskom psihologu. Isto je važno da roditelji znaju da dete vidi i greške roditelja, pa neka pričaju i o tim iskustvima, jer se i roditeljima dogodilo da loše procene ljude i da pogreše. Mora roditelj da oseća i osluškuje svoje dete, da promišlja kako da poveća vreme i kvalitet bavljenja decom. Uz puno ljubavi, priče, primera i strpljenja, može se puno uraditi, a samim tim i provesti dete kroz lavirinte i zamke odrastanja.

Izvor: Detinjarije.com