Da li uopšte želiš da si deo sveta ili da budeš srećna?

– Vi mladi mislite da znate sve, ali svet je postojao i pre vaših kompjutera i telefona, znaš? Život te sve nauči, ako hoćeš da učiš, a treba i malo takav da se rodiš.
– Je l’ možeš da imaš sve?
– Što se mučiš, Ružo moja? Možeš sve što hoćeš, samo treba da znaš šta hoćeš.

Piše: Srbijanka Stanković

Miris svežeg testa u pamučnim belim stoljnjacima, mašina za pravljenje rezanaca, topla supa i uvek neka graja – na selu je bilo lako sažeti život u opipljive mirisne i zvučne slike. Urezane negde u dubinama, za Ružu su ta pokretna i nepokretna sećanja postala paradigma, možda i nedostižni ideal o kome nije mogla govoriti drugima.

Njene prijateljice su mislile da je uspeh koji se podrazumeva odlazak frizeru, manikiru, u spa centar. Kolege na poslu su stremile unapređenjima, letovanjima i trodnevim zimovanjima, doteranim i nasmejanim ženama. Njoj je sve to bilo nadohvat ruke, smešno, lako uhvatljivo i – bojala se da kaže – potpuno nepotrebno.

Jednom je jednom mladiću rekla kako je najveće životno postignuće ono što ima njena nana. “Ona ujutro ustane i njen dan teče, lagano, uvek radi, posluje po kući, tek uveče sedne da predahne, ali se ne žali ni na šta. Sve što radi je nekako stvarno i istinski. Ne znam da li me razumeš.” Po njegovom pogledu rekla bi da nije, ali je ipak nastavila. “Znaš, ona nikad nije putovala, ali je u njoj toliko životne mudrosti.”

Kako misliš nije putovala? – Od svega, on je čuo samo to da njena nana nije išla nikud iz sela, ako se izuzme jedno more u mladosti i tri odlaska lekaru u Beograd – al’ to se ne računa. Uopšte nije u tome stvar, htela je da mu kaže, već u izborima, u željama, u odluci da na neki način proživiš život, stvarno. Umesto toga rekla je: Lepo, nije. Nema veze. Šta ima novo na poslu? – skrenula je s teme a posle nekoliko meseci koprcanja i sa te ljubavne staze.

– Ruže cvetaju samo u pesmama – rekla je rezignirano tog popodneva u naninoj kuhinji.

– Šta pričaš, evo moja bašta celog leta miriše. Ti mi cvetaš, Ružo – rekla je nana – Samo treba malo više da gledaš oko sebe, a manje u taj telefon.

– Volela bih da je tako jednostavno, ali ne možeš mimo sveta.

– Pitanje je da li uopšte želiš da si deo sveta ili da budeš srećna.

– Zašto jedno mora da isključuje drugo?

– Ne mora, ali znaš kako kažu – ne može i jare i pare. Možeš da imaš sve što poželiš, ali moraš da budeš spremna i da platiš cenu.

– Gde si ti naučila tako da pričaš i živiš i…?

– Vi mladi mislite da znate sve, ali svet je postojao i pre vaših kompjutera i telefona, znaš? Život te sve nauči, ako hoćeš da učiš, a treba i malo takav da se rodiš.

– Je l’ možeš da imaš sve?

– Što se mučiš, Ružo moja? Možeš sve što hoćeš, samo treba da znaš šta hoćeš.

ruža-dlanovi
Foto: Unsplash.com

Ruža je znala šta nana hoće da joj kaže. Da moraš da izabereš život kakvim ćeš da živiš i onda da ga baš tako živiš. Ako se žališ ili za nečim žališ, onda je prosto: ili se ne trudiš dovoljno ili ne znaš za šta se trudiš. Njoj je najteže bilo da izabere pravac, jer je želela sve. Mir, karijeru, radost kad se ujutro probudi, decu, ljubav, pa opet karijeru, putovanja, spokoj, ushićenje, sreću.

– A ako ne nađem nekog s kim ću to…?

– Nađeš prvo sebe, pa posle natenane.

Nije znala odakle da krene pa je lutala. U studentskim danima bi propuštala predavanja čitajući u krevetu po ceo dan. Na poslu se prihvatala i tuđeg i svog posla, u vezama radila ono što parovi rade i što njenim partnerima prija. Nešto joj se dopadalo, nešto ne, ali jedna stvar je bila sigurna – ništa nije bilo na njen način. Na kraju, to kako ona nešto hoće više nije bilo važno.

– Kako, Ružo, nije važno, pa to je najvažnije! Nije lak život, nek te ne lažu ti tvoji kompjuteri i internet. Moraš da se boriš svaki dan, al’ je mnogo lakše kad se boriš za nešto što hoćeš ti, a ne što hoće drugi.

– I to je tvoj recept?

– Kao za rezanca za supu: da miriše, da je ukusno, al’ moraš rukave da zasučeš i testo razvučeš.

– Nano, pa ti si mi još i pesnikinja!

– Da ne kažeš više da ruže cvetaju samo u pesmama.

Lola