ZNAK (priča o bezuslovnoj roditeljskoj ljubavi)

Mladić je sam sedeo u autobusu i gledao kroz prozor. Bilo mu je malo više od 20 godina i bio je lep. Momak od oka, kako bi se reklo. Na stanici je ušla neka žena i sela do njega. Nakon što su razmenili nekoliko reči o toplom proletnom vremenu, mladić reče: “Bio sam dve godine u zatvoru. Jutros sam izašao i vraćam se kući.”

Iz njega je potekla bujica reči. Pričao je kako je odrastao u siromašnoj, no poštenoj porodici, kako je svojim kriminalnim delima osramotio roditelje i nanosio im bol.

Dve godine nije ništa čuo o njima, znao je da su presiromašni da bi platili put i posetili ga u zatvoru. Kako su bili nepismeni, nije od njih mogao očekivati niti pismo, a ni on nikome nije pisao.

Tri nedelje pre izlaska iz zatvora pokušao je uspostaviti vezu s ocem i majkom, zatražio je od njih oproštenje i izvinuo se za tolika razočarenja. Kad je pušten na slobodu, ušao je u ovaj autobus koji će ga provesti pored kuće i vrta gde je odrastao i gde se nada da i sada stanuju njegovi roditelji. U pismu im je napisao da na jabuku ispred kuće svežu komad belog platna koji će on iz autobusa videti i tako znati da su mu oprostili i da ga primaju. Ako ne bude znaka, on će produžiti autobusom do drugoga grada i tako zauvek otići iz njihovog života.

Što se autobus više približavao mladićevom domu, on je bivao nemirniji, jer se plašio da na granama stare jabuke neće videti belo platno.

Nakon što je saslušala priču, žena predloži da zamene mesta: “Ja ću umesto Vas gledati kroz prozor.”

Autobus je bio sasvim blizu i žena opazi stablo. “Pogledaj, pogledaj!”, reče ganuta do suza. “Celu su jabuku okitili belim vrpcama.”

(Bruno Ferrero)

Balkanpress