Ko pametan gleda Zadrugu?

Teror (kvazi) elite.

To je ono kad se nađe neko da nekom drugom kaže šta treba, a šta ne treba da gleda, sluša, posećuje, u čemu da uživa i kako da uživa.

Kao, ne ideš u kazalište? Pa kako to? Zašto?

Ne ideš na stendap?

Ne slušaš urbano? Ne slušaš rock?

Prija ti zvuk harmonike? OMG!

Zna se šta sve treba da radiš i ne radiš da bi bila pametna, da bi te i drugi smatrali pametnom. Boljom.

Ako gledaš Zadrugu, nisi pametna. To je dno dna, propast uma, pregršt nasilja i koječega štetnog po mlade naraštaje i govori samo o tome koliko su ljudi spremni sebe zgazit zbog love. O, pa volonteri i volonterke, nisam vas prepoznala! Zavidim vam svima što radite poslove koje obožavate, radna mesta su vam sjajna, bez ikakvih trzavica, plaćeni ste kako smatrate da zaslužujete i imate minimum stresa na poslu i od posla. Ne serite.

Ako slušaš Cecu, nisi pametna. Pevaljka, muž krimos i ratni zločinac, ona isto krimos, analiziraju se tekstovi koje joj piše Tucakovićka, pod lupom je od-do. Samo da podsetim da ta ista Tucakovićka je napisala i Floyda iz filma Nacionalna klasa, ali i Svetu Mariju koju je otpevala Stanija.

To je ipak za neke nižerazredne umove. A to niko ne želi biti, pogotovo ne u nečijim očima.

A gde je sad nestala ona dobra, stara, često pominjana – radi ono što te čini sretnom?

Zašto ne mogu i pratiti Zadrugu i voleti da slušam Dubiozu i Cecu i Božu i ići u kazalište i pratiti svatove Veljka Ražnatovića i pisati za Lolu? Šta me od svega ovoga čini pametnom, a šta glupom? I kome me to čini?

Kako da se nateram da radim nešto što ne želim? I zašto bih uopšte to činila?

Otišla sam dvaput na jazz koncert i nije mi prijalo. Neću više. Jednostavno se odbilo, nije se zalepilo. I što onda to da činim ako ne uživam u tome?

Bila sam i na Labuđem jezeru. Ruski balet. Vidim ja da je to zahtevno i stvarno poštujem taj rad i trud, ali, jebiga, ja to razumela nisam. Ne mogu i ne želim da lažem. Nisam čak sigurna ni da treba da razumem. Pitanje je da li baš sve posjetiteljice, recimo, folklornih dešavanja znaju o čemu se tu radi, da li je nošnja dobro zakopčana, a opanci dobro obuveni, kao i da li je nošnja pogođena i odgovara podneblju iz kojega su igre koje se igraju. Pa svakako idu, vesele se, aplaudiraju, slikaju se tamo i označavaju ljude i lokacije pri objavljivanju na Instagramima.

Volim EKV. Obiđem Milanov grob kad sam u Beogradu.

Dok ovo pišem u pozadini mi peva Tanja Savić: a dao si mi reč da bićeš tu, da nosićeš me kao pticu ranjenu, da bićeš moj mač na ramenu, a onda krenulo je sve po zlu. I nije tako loše, je l’ da?

Dovedene smo u situaciju da nam treba biti neugodno ako volimo harmoniku, narodnjake, Grand i tako te stvari. Kao, moraju se čitati knjige, tu je spas. Kome se čita, nek’ čita. Nije sporno. Ali bez terora.

Ne, ne možemo sve čitati knjige, ne možemo sve čitati ‘teške’ knjige, ne može nas sve zanimati isto, ne možemo sve slušati kvalitetnu muziku, gledati kvalitetne i visokobudžetne filmove, posećivati kazališne predstave, imati istančan ukus za oblačenje, za enterijer, za lepo.

Da se zamaram time kako su tekstovi opasni za decu, neću. Mislim, ne tiče me se, nemam decu. A ovi koji imaju, neka brinu o tome i neka odgajaju decu da budu kritična, ako već smatraju da to što se peva nije dobro. Mene moji nisu odgajali uopšte, ratno dete, izbeglištvo, neimaština, humanitarna pomoć, otac na ratištu, najlon na prozoru, ‘rodićeš mu sina kralja kokaina’, pa ne živim te tekstove. I kad ona kaže da joj idu dobro tablete za smirenje uz Henessy, mene to ne dodirne, jer, pogađate, ne konzumiram tablete za smirenje i alkohol. Nije teško za shvatiti. Ako ti se shvata.

Ne možemo sve voleti isto.

Ne možemo sve razumeti isto.

Jednostavno nije moguće. A nije ni potrebno.

Bila sam tužna kad je Sinan umro, volim da ga slušam. Južni vetar posebna je priča. Žalim što nisam nikad bila na njegovom koncertu na Tašu.

Prošli vikend bila sam na Pozitivnom koncertu u Zagrebu, nastupali Rundek i Dubioza. Rundeka razumem, Dubiozu ne u potpunosti, jer ne duvam, pa sam onemogućena uživljavati se u delove teksta o travi. Zakinuta sam, znam. Svesno i namerno zakinuta. I ne znam da ne znam ovo: kakav spid, kakav eks, bolje gandža, onda seks, bolje stvaram novi zvuk, lakše stvaram novi tekst, relax, smotaj. Šta da radim, ne razumem to, jer ne motam, ne pušim travu i nikad neću, pa me to ne sprečava da ih volim i stvarno uživam na njihovim svirkama. Ili je to tekst samo za njih? Mislim, možda svi ti tekstovi su pisani u prvom licu i nemaju veze sa publikom i njenim uživljavanjem u sve to? Ne znam. Poenta je u tome da ja neću počet pušit travu jer eto bend koji volim peva o tome. Ja neću, za ostale ne znam i ne mogu da znam.

Mora li sve u životu i stalno biti visokovredno?

U mom svemiru vredno je ono što te dotakne negde, na nekom nivou, ono nešto kad odreaguješ kožom, što izazove emociju. To je vredno, to ima neku težinu. Pa čak i ako postoji ta neka grupa ljudi koja to nešto naziva đubretom, tvoja emocija to ne zna i ne tiče je se. To je kao libido – ne zna libido da je nešto društveno loša pojava nego udara svoje i radi svoje.

Ja se ježim na Sinanovu pesmu Ne traži je, sine. I jebe mi se šta o tome misle doktorice sociologije i psihijatrije i čega sve ne.

I jebe mi se i za komentare ispod ovog teksta koji budu išli u pravcu ‘hehehe da te ne zanimaju tuđi komentari ne bi ti pisala sad nama tu i pravdala se hehehe’.

Balaš je lepo rek’o: nije sve za svakog. Možda čak nije rekao tim rečima, možda sam samo glupa da citiram takvu veličinu, ali u tom smislu je izrekla to ta veličina.

Kapacitet za nešto, to je ključno. Nije poenta u gaženju, ja tako mislim.

A sad me ispričajte, Milica Todorović je upravo izbacila novu pesmu i spot, pa idem da je čujem i vidim.

Lola