Tuga ne prolazi od tri tablete kao zubobolja

Naravno da me boli

kada umiru djeca

od siromaštva, granata i teških bolesti

Boli me kada gore šume u Amazoniji,

kada vojske pale kuće

i ratovi sa lica Zemlje brišu gradove.

Boli me kada djevojčicama ugovaraju brakove,

silom im šire noge

i brane da vole.

Boli me i kada noću na praznim ulicama

ljudi u kombiju ubijaju napuštene pse,

ali hoću da mi neko kaže:

Sasvim je u redu da te boli ponekad

tvoja vlastita tuga

više nego tuđa stradanja,

da plačeš u jastuk

zbog kojeg je umrla neka ptica,

nisi ti za to kriva,

da skineš šminku, parfem,

titule, zvanja,

ime i prezime

i budeš ponekad

jedna obična žena

koja se plaši ostati sama kad grmi,

kad vjetrovi lome grane,

kad se tlo zatrese i stane,

a luster se i dalje ljulja,

kada se smrkne

i vukovi krenu da silaze među ljude,

kada nestane struje,

ljubavi

i kada se pomrači sunce.

Sasvim je u redu da budeš ponekad

jedna obična žena

koja se plaši ostati sama u kući

i u životu,

da ponekad brojiš samo poraze,

da plačeš kada ptice odlaze,

kada ti umre pas,

kada umre Balašević.

Boli me i to što ljudi misle

da su narodne izreke dobra utjeha,

pa stalno govore:

„ Ko zna za što je to dobro“

ali moram vam reći,

floskule nisu brufeni

i tuga ne prolazi od tri tablete

kao zubobolja.

Boli me i hoću da mi neko konačno kaže

da imam pravo

i da je sasvim u redu

da me ponekad tvoja tišina pogađa

više nego hiljade ispaljenih metaka

na Bliski Istok,

da mi ne mora uvijek biti preča

glad siromašne djece

od moje vlastite gladi za tvojim očima

i da nisam loša žena,

ni loš čovjek

ako ponekad nemam dovoljno suza

za svačiju bol,

osim za svoju vlastitu

da mogu biti strpljiva malo kasnije,

i da imam pravo na tugu

kada se sjetim

da tvoja glava na tuđim ramenima

sanja svoj topli dom.

Hoću da mi neko kaže

da je sasvim u redu,

da mi se ponekad iskrivi ova moja muška kičma

i da kažem da ne mogu

ponijeti baš svu tugu svijeta na ramenima

jer me ponekad i od  ove moje tuge

zabole kosti.

Lola