Da li je i vaša porodica okov kao što je moja meni?

Ja sam razvedena. Majka dvoje dece.Imam stalan posao u struci. Plaćam svoje račune, otplaćujem kredit.Nadograđujem svoje školovanje.

I dalje sam nema.
I dalje nemam odgovor na ljudsku glupost.

I dalje se pitam kada je porodica sa Balkana postala okov.
Mišljenje majke nosim oko jedne noge, sestre oko druge. A okovi teški, naizgled neraskidivi. Svaki korak te boli, bilo napred, bilo nazad. Ostani tu gde jesi, tako si nam najbolja.

Šta daje za pravo našim porodicama da se upliću, grade stavove i mišljenja o nama, putu na kom smo, sudbini za kojom tragamo.

Pa kad vam sutra majka kaže da ste „kurva“ jer izlazite, kada vam izgovori nešto poput „sada te svi gledaju kao da ti je na kolenu“, „gde ćeš ti sada, imaš dvoje dece, to je tvoj put“, zapitajte se gde ste pogrešili.

Kada izostane moralna podrška i vetar u leđa, da si jači od svega, jer ona „zna“ da nisi.
Kada osetiš prve nemire, pa piješ tabletice, a ona prevrće očima i pita se ko je tome kriv.

Kada sestra ima tačan spisak onoga što trebate očekivati od partnera:
VISOK
ZGODAN
RAZVEDEN
ŠKOLOVAN
SLOBODAN SVAKI DRUGI VIKEND

Molim vas, ako ima nešto na Ali ekspresu, javite.

A onda iznosi stavove o tome kako je fizički izgled jako bitan. A vi ste imali lepog i zgodnog, ali obogaćenog nepoštovanjem, sebičlukom i manjkom samopoštovanja. Zapitajte se opet da li ste sa druge planete.

Da li je u Srbiji greh boriti se za stisak ruke, harizmu, lep glas, humor, osmeh, iste želje, stavove i ciljeve?

Da li je teško pustiti nekoga da bude u svojoj sreći prisutan, ili je posao vratiti ga tamo gde ti misliš da treba da bude?

Da li je u redu sopstvene frustracije prenositi na druge, jer, eto, slabi su?

Kada je postalo normalno da te sa 34 godine sve boli, guši u grudima, trne ti lice, iskačeš iz sopstvene kože, plačeš svaki drugi dan i zaključavaš se u kupatilo po sat vremena, jer si kao tempirana bomba?

HOĆU da hoću.
ŽELIM da smem.
MOGU ali neću.

Kada briga preraste u NEbrigu?
Ako znate, javite mi. Ja ću i dalje sedeti, sa okovima „ljubavi“, „najboljih želja“ u toploj kući koja na dom ne miriše.

Sanjajući da sam u Murtenici, čuvam ovce, nemam mobilni telefon i dišem punim plućima. Daleko od svih koji mi žele najbolje i time me najbolje ubijaju iz dana u dan.

Lola