Je l’ muškarcu treba žena ili majka?

Kažu, bio je kao dete koje zavedu na ulici, pa se pokajnički vraća kod majke da ga uteši.
– Šta je tu bilo romantično, Vido? Je l’ muškarcu treba žena ili majka?

Na zvaničnom sajtu fakulteta neko je povodom jubileja podelio fotografije prve generacije studenata i profesora. Gledala sam i tražila na tim crno belim životima jedan poseban život, jednu posebnu ženu – moju baku Vidu.

Kao i sve u mom malenom i smotanom životu i pronalaženje njenog lika na fotografijama bilo je u pogrešno vreme. Veče pre toga pogledala sam film „Toma“ i jecala zajedno sa pola bioskopa u mraku. Samo što mi je brzo postalo jasno – dok su ostali izašli iz bioskopskog mraka, ja sam u onom sopstvenom ostala. Nisam mogla da se otresem mučnog osećaja: svakom se može dogoditi da se oklizne o život. Posle samo ideš kud te vode.

Zbog toga, a valjda i zbog onog slučajno pročitanog komentara na Fejsbuku gde neko kaže kako je „baš romantično što je Tomu žena u svemu, ali baš u svemu podržala“, celog sam jutra mislila na moju Vidu.

Vida, majka moga oca i majka sve komšijske dece. Vida, mekan ‘lebac što pojedeš u zoru, posle duge treće smene. Vida – baka koje se sećam samo iz kratkih priča i nekoliko sličica na kojima me drži kao bebu. Vida što je vidala rane. Vida, romantika malo sutra!

Deda je bio pijanac. U Beogradu, dok je studirao, to se zvalo „boem“. Verovatno da je Vida na tu boemštinu i pala. Posle, kad su se vratili u varoš, ponovo je bio „samo pijanac i ženskar“. Nisam puno znala o njima – ona je bila obična žena, a on pater familias, stroga i ozbiljna lica sa porodičnih fotografija.

Onda sam rekla kako želim da studiram književnost, a otac je izričito zabranio:

„Šta ti misliš, to što pišeš pesme da treba da studiraš književnost?! Tako je i moja majka živela u iluziji da će postati slavna književnica, pa se onda udala i rodila mene! Upiši neku višu što kraće traje, da se što pre zaposliš!“

Ne znam šta me je više zapanjilo! To što je Vida pisala, studirala ili što ja o tome nisam imala pojma. Tek kasnije, u godinama koje su usledile, pošto sam bespogovorno poslušala oca i upisala višu poslovnu školu – postalo mi je jasno da je najtragičnije bilo što je on, moj otac, verovao da je to bila dobra odluka. Ostaviti san, napustiti studije na trećoj godini sa stomakom do zuba, povući se iz Beograda nazad u rodno mesto i zaboraviti da si ikad išta napisala.

– Vi žene se stalno nešto zamlaćujete! Ovom svetu samo to fali: još jedna Desanka Maksimović što piše o bubama i cveću! – rekao mi je kad sam ga pitala da l’ je sačuvao neku Vidinu pesmu.

Sad me je sa ekrana, direktno sa sajta Filozofskog fakulteta gledala moja sirota Vida. Na fotografiji je bilo desetak studenata – u prvom redu šeretski nasmejan mangup kovrdžave kose, zamišljen cvikeraš odmah pored i treći, koji gleda negde sa strane. U drugom redu devojke – njih pet, u nekim suknjama i bluzama na V izrez, kose ukrašene jednostavnom trakom.

U trećem opet momak s naočarima, devojka sa najširim osmehom i konačno – moja Vida. Ozbiljnog lica, ali nasmejanih očiju, u zvonaricama i košulji sa kragnom. Čvrsto se drži za klupicu na kojoj sedi, pored nje su naređane 2-3 knjige, ne vidi se koje, pored leve noge torba. Da li je u torbi beležnica s njenim pesmama?

Vida se nikad nije požalila, rekla mi je jednom komšinica. „Bila je predivna! Kad peče palačnike, peče za celu ulicu!“

To je kao trebalo da bude parametar za dobrotu i predivnost, šta li.

U nekim usputnim sašaptavanjima na porodičnim okupljanjima uvek kad bi se pomenula Vida, žene su pomalo plakale. Kakva žena je to bila! On je upropastio! Onol’ke švalerke, pijenje, kocka! A kol’ko ga je volela! Šta mu je sve oprostila! I na kraju da umre, onako! Pu!

Oko njenog života (pa i smrti) uvek se odvijalo (pa ponovo uvijalo) nešto čudno, kao da svi znaju šta se desilo, al’ niko neće da kaže prvi. Kad sam odrasla, a kockice se umnožile sklopila sam sećanje, uspomenu o Vidi koju nikad nisam srela. O devojci što piše pesme i preko noći zaboravlja ko je da bi „boemu kog voli“ peglala košulje za kafanu. Zaradi, propije, prokocka, da za druge žene, pa dođe kući i plače. Nikad nju deda nije tukao, ne! Kažu, bio je kao dete koje zavedu na ulici, pa se pokajnički vraća kod majke da ga uteši.

– Šta je tu bilo romantično, Vido? Je l’ muškarcu treba žena ili majka? – pitala sam devojku u zvonaricama sa slike. – Šta je tebi trebalo?

Sa radija, umesto Tome simbolično i razigrano je pevao Tozovac: „a ja sam negde rujno vino pio, a ja sam negde s drugom srećan bio, a ti, aaaa ti, ti si me čekala…“

Sinoć sam izašla iz bioskopa plačući zbog Tome, al’ još više zbog moje Vide – devojke što je zbog ljubavi izdala svoju dušu. Žene što je trpela i čekala i mislila da tako treba, da se tako voli. Majke koja je naučila sina da žena vredi samo ako zna kad treba da ćuti. Bake koja me je držala samo dva puta u krilu, a dala najveću lekciju u životu.

Što bi rek’o Toma: „Sve je u životu prolazno, moj druže, i ljubav i tuge i svi srećni dani“.

Al’ nigde ne piše da moraš od života unapred da odustaneš.

Lola/Srbijanka Stanković