Što ste ogorčene jer Gobeljić plaća porođaj Kaći 4 hiljade evra?

Vest da će fudbaler Marko Gobeljić iskeširati 500 hiljada dinara za porođaj svoje supruge pevačice Katarine Grujić uznemirala je duhove žena koje nisu štedele uvrede, ogorčene, iz keca u kec, što nisu imale istu priliku.

Katarina će se navodno poroditi u privatnoj klinici gde sam porođaj košta 2000 evra, a uz nju i bebu će nakon porođaja 24 sata biti medicinsko osoblje što povećava cenu usluge. Svoja soba sa kupatilom, televizorom, internetom, boksom za bebu.

Ovakve vesti uvek potpire strasti porođenih žena, majki koje vole da istaknu kako su se porođale u državnim porodilištima i opet bi tako, nikako drugačije jer… “moja baba rodila njih šestoro od njive do potoka i svi živi, zdravi, školovani, uspešni”.

Hoće li nam naše babe doći glave, jer one nikad nisu bile depresivne, one nisu znale šta je PMS, šta je postporođajna depresija, šta je porođaj u porodilištu, šta je ravnopravnost…

Neće. Neće nam one doći glave, već neke današnje žene koje ne mogu nikako da shvate da su te naše babe bile izmučene, nisu znale za bolje, nisu imale pravo glasa, pravo da kažu boli me, a bolelo ih je, ne mogu, želim, dosta je. Ništa od svega toga nije bio njihov izbor.

Ne vidim problem da neko plati 4000 evra za porođaj u privatnoj klinici sa stalnim medicinskim nadzorom ukoliko ima novca. Nije isto imati tretman kakav svaka porodilja zaslužuje i imati tretman od kog te glava zaboli uz sve ostalo što te u telu boli.

Da imam novca, verovatno bih se i sama odlučila za proverenu privatnu kliniku. Ne bih zbog toga smatrala da više vredim, da sam prepotentna, da sam umišljena, da na svet donosim Miloša Obilića (što je neko spomenuo u komentarima), da će se neko drugi naprezati umesto mene.

Stvar je jasna. Rađam dete. I nisam na traci. To što se pre mene porodilo, i što će se posle mene poroditi na hiljade i hiljade žena meni ne umanjuje vrednost i važnost mog porođaja.

Zašto da ne budem u svojoj sobi sa televizorom, zašto da me ne obilazi osoblje koje mogu bez straha da pitam sve što me zanima, zašto da ne budem sama sa svojom bebom, bez plača troje ili petoro tuđih beba, bez slušanja telefonskih razgovora drugih mama u sobi, zašto da se ne osećam kao kraljica, ja svoje dete ne rađam svakog dana.

Moja mama je babica, radila je na Betaniji, imala sam kako ona kaže “školski primer porođaja”, bez velikih bolova, bez komplikacija, iz dva napona sa babicom. Nisam dramila, niti bilo šta tražila. Ali, možda je moglo bez onih neurednih, da povratiš “wc-a” posle klistira, bez onog “penji se gore da vidim kako si se obrijala, sledeća!”, bez nas pet u sobi gde nam se tela porođena dodiruju, bez kritikovanja kako ne znam da stavim bradavicu u usta bebi, kako sam nesposobna, kako dramim i zašto dramim ako je dete modro, podamnom poderan čaršaf (ali, jebi ga, čist), kupatilo za nas deset, na vratima piše “ne tuširaj se, pokvareno), zavesa upila litre višedecenijske krvi, tetkica kaže: Ajde ustani sama po hranu, valja malo da prošetaš, doktor na specijalizaciji gleda mi u ranu sa dva metra, sa još njih petoro…

Dolaze đaci da nas gledaju, pitaju kako smo se porodile, vade olovke i blokiće, a meni beba na proveri srca zbog šuma, ja neispavana, uplašena, u bolovima…Bebu odnose, donose, nemaš pojma kako joj je noću.

Rodila sam dete i da, to je za mene najvažniji događaj u mom životu i volela bih da sam se osećala nakon porođaja više kao žena, manje kao mašina za rađanje. I ne, nikad ne bih volela da sam se porodila usput, od njive do potoka. Niti bih zbog toga verovala da sam u pičku materinu hrabra.

Šta ti sad hoćeš, znaš li koliko se žena porodilo?

Pa, hoću, jebi ga. Hoću da se svaka žena oseća kao kraljica iako nije ni prva ni poslednja, iako je samo dva dana u porodilištu, iako je sve to “normalno”.

Zato je meni drago kada neko može i hoće da se porodi kako je zamislio.

I žao mi je svih onih ogorčenih žena koje se pozivaju na svoje babe, koje vređaju Kaću, Gobelju, koje lažu da bi ponovo u državnom porodilištu, koje veruju da su veći junaci jer nisu rodile privatno i imale posebne zahteve.

Nije stvar u porođaju u celoj priči, stvar je u tretmanu koji porodilja zaslužuje nakon što je na svet donela Miloša Obilića ili Petra, Marka, Simonu, Anu.

Stvar je u tome da neke žene posle povratka iz porodilišta čeka horor kod kuće, pa bar dok je u porodilištu ne bi bilo loše da se oseća kao žena srećna i ponosna što je na svet donela život.

Preuzeto sa: luftika.rs/Jovana Kešanski