Mrš od mene, bolan!

Opet su me ufatili da jedem veliku čokoladu od riže. Nek idu u vražiju mater onu mahalsku.

– Mama, šta to ti jedeš?
– Mrš u sobu, bolan! Rekla sam da je stara čokolada! Ko si? Jesi kondukter u tramvaju? Jesi li vlast?

Kupila sam gadovima dva sladoleda, smokije, sok, pičke materine!

Sebi kupila ovu od riže, sakrila je u tašnu, tašnu na ramenu nosala vazdan.

Nisam je ispuštala. Krila se po kući, po kocku uzmem. Ne mogu je ni sažvakat, neko naiđe. Samo progutam.

Mrš više u pičku materinu dušmansku!

Jel šušnem, eto ih sve troje, plus mačak. Kad zovem da mi se doda peškir, niđe nikog.

Kad sam glavom opalila u vrata od kuhinje i pala, niko vode da doda.

Kad me struja zdrmala, niko da me letvom preko leđa udari.

Kad sam otišla da rađam, niko da me za stomak drži, jebote, ko da sam ih sama pravila!

Kad sam odrezala trepavice kineskim uvijačem, svi se smijali!

Kad je čokolada, eto ih, isto lešinari!

Imam i ja bolan svoj psihopatizam i odjebaus da sam vas sto put i rodila i izabrala za bračnog sudruga.

Sudušmana zapravo.

Gladne one uši, ne znam na kog su uopšte, ja nikad ništa ne… jebiga, osim ove čokolade.

Izvor: Dnevnik jedne ženturače / Facebook