Nigde nisam prispela

Ćao, ja sam Jelena. I imam 33. Samo. Mada me ponekad bole leđa kao da imam 66.

Jelena Despot

Nisam u braku.

Nemam dete.

Trideset tri godine sam evo Despot.

Niko mi nije previše star. Ni bolestan.

Tatu nemam za par dana će evo punih dvadeset pet godina.

Ne mogu da vam kukam i kažem da je star i bolestan, kad ga nema. Valjda to znači da mi je lakše nego vama.

Kao takva, što bi naš narod rekao, „nigde nisam prispela“.

Nisam sama da biste me sažaljevali.

Moj ležerni stav i odnos ka životu ljudi pripisuju tome kako nemam „ni brige ni pameti, a ni mnogo da izgubim, jer nemam dete“. Ne odgovaram ni za koga. Nemam obavezu. A dete je danas valjda najveća.

Ne moram da radim „zadaću kad dođem s posla“. „Lako mi je jer mogu da spavam“.

Najvažnije od svega, mogu da budem na raspolaganju. Svima i uvek. Na poslu možeš da uvek ostaneš neki sat više, jer kome ti žuriš.

Ne trebaš da se bojiš bolesti, jer za koga ti odgovaraš.

Ne moraš nikome da skidaš temperature, stavljaš obloge, nikoga ne učiš tablicu množenja i imaš vreme da budeš na raspolaganju svima i zauvek. „Lako je tebi“.

Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji žele da ih neko žali. Da te neko pogleda i pomisli kako si „jadnica“. Predugo sam valjda bila „devojčica koja nema tatu“, iako me to ni po čemu nije razlikovalo od druge dece. Razlikovalo se samo po onoj rupi unutra koju niko nije mogao da vidi dok nisam o njoj odlučila da kažem malo svetu, ne kako bi me žalili, već kako bi ta rupa postala malo manja. Nikada nisam želela da mi neko nešto da jer sam „mala bez tate“.

Nikada nisam željela da neko nešto podigne umjesto mene jer sam žensko. Nikada nisam htjela da po automatizmu budem povlaštenija (ali ni potlačenija) od bilo koga drugog. Ono što imam ili nemam je moja privatna stvar.

Sve u životu što sam imala i učinila bila je moja stvar i moja odgovornost. Sa mnom ni te zadaće niko nije radio. Niko nije čitao moje lektire. Niko me nije terao da učim, pa sam tako valjda rano naučila šta je odgovornost i obaveza. Ako nekada budem imala dete ono za mene nikada neće biti obaveza, niti opravdanje za nešto što „nisam stigla ili mogla“. Ono za mene nikada neće biti izgovor. Biće ljubav i odgovornost. Da od njega napravim čoveka.

Ima već nekoliko godina kako su prestali da me pitaju „šta čekam“ i da me sažaljivo gledaju. Ima godina kako nisam morala da odgovorim na to glupo pitanje „zašto ne želim“.

Da se odmah ogradim od svih mogućih napada, svemajki, supermajki, i onih koji ne mogu da razumeju, ja poznajem neke sjajne roditelje koji se ubijaju da u ovom teškom vremenu od dece naprave ljude. U vremenu kada je svaka glupost dostupna na klik. U vremenu kada se niko ne igra žmirke ispred zgrade. Kada deca ne slave rođendane igrajući zaloga ili Monopola. Ti roditelji ne kukaju jer moraju da odgajaju svoju decu.

Malo mi je dosadilo da u očima nekolicine budem ona „povlaštena koje nema dete pa može da spava koliko hoće“. Pored toga što generalno spavam vrlo malo, to je bio moj izbor. A vaš je bio neki drugi i niko vas (nadam se) nije primorao da rodite to dete.

Srećom svi koji su mi važni mogu da vode brigu sami o sebi i na njihovu sreću ne trebaju moju, niti bilo čiju pomoć. I srećna sam. I povlaštena zbog toga, ali to je isto moja privatna stvar, a ne stvar zbog koje sam ja dostupnija poslodavcu, kolegi, prijatelju, ili bilo kome.

Ja Jelena Despot imam neke svoje terete. Svoje demone. Svoje probleme. O kojima uglavnom ne pričam svetu, nego nabacim osmeh. Ja, Jelena Despot se ne plašim korona virusa. Teškog posla. Ne plašim se neimaštine. Siromaštva. Gladi. Ne plašim se svega onog na šta mogu da utičem. A ono što ne mogu da sprečim niti da na njega utičem, pa, nema mnogo smisla ni da ga se plašim.

Odgovaram za sebe i sebi. Odgovaram i njemu. Da budem najbolja verzija onoga što je kao zaostavština ostalo posle njega. I „ispala sam prilično dobro“ za nekoga kome nisu rađene zadaće. Po koga niko nije trčao u školu ako padne pet kapi kiše. Kome se nije ujutru ostavljao sendvič na stolu. Koga nisi zvao telefonom da mu kažeš da je vreme da ide u školu.

A devedesete nisu bile nimalo lake da u njima budeš dete.

I ne znam kako ću ako jednog dana budem imala svoje, ali sasvim sigurno znam kako neću.

Izvor: Lola