Pismo devojčici: Ja ti verujem

pixabay.com

Lifestyle

Pismo devojčici: Ja ti verujem

Draga….Ne znam ti ime, ali znam da si tamo i da čitaš. Znam i da nisi jedna.

Ne znam kako se zoveš ni kako izgledaš. Ne znam voliš li čokoladu, vodiš li dnevnik, imaš li psa ili kanarinca, čitaš li rado ljubavne romane, voliš li fotografiju.

Ne znam šta si sve u životu prošla ni šta te sve čeka. Ne znam kako si se osjćala proteklih godinu dana.

U moru svih koji će reći da znaju, kleti se da si sigurno ovakva ili onakva, komentarisati te kao da nisi ljudsko biće nego književni lik kojeg na nastavi interpretuju za ocenu – ja priznajem da o tebi ne znam ništa.

U vrevi osuda, zgražanja, zazivanja pravde i odmazde – većinom razumljivih i opravdanih – ja ti pišem pismo kako bi znala da u svoj toj galami nismo zaboravile na tebe.

Draga… Ne znam ti ni ime, ali ti verujem. Verujem da nisi kriva. Verujem da nisi odgovorna. Verujem da si devojka – i pametna i blesava i ćudljiva i nežna i hrabra – kao sve druge, te da nijedna druga nije upravo tako i pametna i blesava i ćudljiva i nežna i hrabra kao ti.

Ja ti verujem. Verujem ti da nisi izazvala to što ti je učinjeno, da to nisi “tražila”; da nisi trebala biti “bolja”. Verujem ti, i želim da veruješ i ti meni: nisi kriva. Nisi trebala jedno, mogla drugo, smela ili ne smela treće.

Žao mi je što si silovana. Žao mi je što si toliko puta izdana i povređena. Žao mi je što uopšte postoji mogućnost da se negde u tvoj um uvukao crv sumnje, pa i najmanje, da si kriva ili odgovorna.

Društvo u kojem živimo odgaja devojke da misle da su odgovorne za tuđe reakcije na njihova tela. To nije istina. Niko ne zaslužuje nasilje. Niko nije odgovoran za postupke druge osobe. Ko god te i kako povredio, to je bila njegova odluka, njegova odgovornost.

Duboko je nepravedno to što ti se dogodilo, i iako bi najlakše, najlogičnije i najpravednije bilo da se dobrim ljudima događaju dobre, a lošima loše stvari, to, nažalost, nije tako. I kada se nešto tragično nepravedno dogodi, kada nas drugi povrede na način koji nam je bio nezamisliv, normalno je tražiti uzroke, povode i razloge – makar i u svom ponašanju. Ipak, uzrok nije u tebi, nego u onima koji su doneli odluku biti nasilni.

Neću te pitati šta si nosila. Neću te pitati šta si rekla, kako si se ponašala, jesi li se i koliko odupirala. Nisi kriva, nisi odgovorna. Neću te pitati zašto si ćutala. Da si mogla, progovorila bi. Verujem ti da te bilo strah. Verujem ti da nisi znala kako. Verujem da nisi mislila da možeš, smiješ.

Verujem ti da si zbunjena, besna, razočarana, hrabra, tužna, prazna, prestrašena, odlučna, umorna… Važno mi je da me čuješ: svaka od emocija koje osećaš sasvim je u redu.

Većina ih, verujem, nije ugodna, ali osećati svaku od njih, čak i u haotičnoj, zaglušujućoj mešavini, sasvim je normalno. Normalno je, takođe, da svi ti osećaji traju duže nego što je ugodno. Duže nego što možda i sama misliš da je normalno. Uzmi si vremena i budi nežna prema sebi.

Dug je put pred tobom; nadam se da je to put isceljenja i oporavka, put nove izgradnje poverenja u sebe, svoju okolinu, sistem u kojem živiš. Zaslužuješ moći se osećati kako god se osećaš i zaslužuješ svo vreme i resurse potrebne da se s tim osećajima suočiš i nosiš.

Žao mi je što deliš iskustvo tolikog broja žena. Žao mi je što si kroz svoje iskustvo prolazila tako prokleto, jezivo sama. Žao mi je što živimo u društvu u kojem nasilje nad ženskim telom postoji. Nije pošteno što ženu ili devojku, nakon proživljenog nasilja, društvo poziva na odgovornost.

Nije fer što svaki samoprozvani stručnjak ima pravo iznova da te maltretira svojim rečima, sakriven iza tastature i internetske veze. Ali iako živimo u društvu u kojem je takvo ponašanje često, to nije, niti sme biti, opravdanje za nasilje. Pojedinci koji su ti naudili odgovorni su za svoje postupke i tu odgovornost moraju snositi. Ali u ovom se pismu ne radi o njima. Radi se o pokušaju da do tebe dođe poruka: nisi sama.

Draga devojčice, nisi sama. Želim da znaš da postoje osobe koje ti mogu pomoći, ako to trebaš i želiš. Želim da znaš da imaš vremena. Imaš sebe. Silovanjem ti to nisu oduzeli. Želim da znaš da ima nas koje ti verujemo.

Ne mogu ti reći da znam kako ti je; to bi prvenstveno bilo netačno, a zatim i omalovažavajuće za tvoje jedinstveno iskustvo. Ne mogu ti obećati da će sve biti u redu jer ne znam hoće li, ali mogu ti obećati da ćemo se sve nastaviti boriti – kako znamo i koliko možemo – i da smo na tvojoj strani.

Tvoja nepoznata prijateljica

libela.org

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top