Svako ponekad ubije nekog koga voli

Stajala sam pred jeftinom kopijom slike Zvezdanog neba, najdražeg mi Van Goga.

Piše: Samra Čataković

Uramila sam sliku u zlatni okvir i zaštitila staklom. Stajala je na belom zidu moje sobe dijagonalno postavljena od prozora, tako da sam predveče mogla da razbiram odraz svog lica posmatrajući Zvezdano nebo. I baš pred tom slikom sam vežbala govor.

“Vladimire, volim te.” Nije bilo dobro.
“Vladimire, ja te volim”, naglasivši ono “ja”. Ali sa ozbiljnim izrazom lica. Ne odvažno ozbiljnim, da se ne uplaši. Sa osmehom, ali sasvim malim osmehom da ne doživi moju izjavu kao šalu. Sa spuštenom kosom i crvenom odećom da ostavim dojam.
To je bio moj već sada propali februarski plan.

Pisao je ovako:
“Oprosti mi, Samra. Ja… Ne znam. Zbunjen sam. Sve me boli. Prijala si mi, Samra. Mnogo si mi prijala. Nisam mislio da će se sve ovo desiti. Hteo sam prestati, ali nisam mogao. Želeo sam, kunem se. Tvojih 23 je premalo. Mojih 42 je previše. Postoje drugi ljudi, meni važni ljudi. Šta ću s njima? Oprosti, Samra, što nisam mogao doći šest meseci. Slomljena mi je ruka. Oprosti, Samra, što te ne mogu videti, tih 210 km je predug put za mene. Ne, Samra, nemoj ti dolaziti! Ovaj mali grad uz Drinu zna svačije tajne. Nemoj da zna moje. Ne, Samra, nećemo se držati za ruke dok šetamo ulicom jer… ja imam 42, a ti… ti si dete.”

“Samra, ja sam stvarno zaljubljen u tebe.” “Stvarno”, pitala sam. “Najstvarnije”, odgovorio je.

I čekala sam. Dok završi posao. Do reši obaveze. Dok ode do prodavnice. Dok jede. Dok se istušira. Dok malo odspava. Dok ga prestane boleti sve što ga boli. Dok posloži stvari u glavi.
I onda je rekao: “Oprosti mi.”
Dok je vodio opraštajući monolog, htela sam mrvicu vremena da mu kažem da mi možemo uspeti. Da ne sumnja u male prepreke, jer sam nas ja videla kako osvajamo neosvojive vrhove. Htela sam da kažem da moje 23 nikada neće predstavljati problem. Da bi bio uvek on i samo on.

Otišao je.

Večeras ću, zbog njega, stajati u haljini u kojoj ne mogu disati ispred prljavih haustora. Pustit ću kosu kroz koju će se uvući vlaga, pa ću izgledati neuredno. Moje lice će biti prljavo zbog razmazane maskare koja je klizila mojim licem zajedno sa suzama. Crveni ruž će samo delimično ostati na mojim nagriženim, prokrvljenim usnama. Večeras ću izgledati kao žena bez morala koju sam čvrsto prigrlila jer mi je večeras samo ona ostala. I tražit ću stranca koji me na Vladimira podseća i kojem moje 23, moja tuga i bol, tu noć neće predstavljati nikakvu prepreku da me stvarno voli.

Izvor: Lola