Koliko je ostalo neizrečenih stvari koje smo želeli reći, a nismo, jer smo mislili da će biti vremena?

Koliko je ostalo neizrečenih stvari, neizgovorenih reči koje smo želeli drugome reći, a nismo, jer smo mislili da će još biti vremena.

Koliko je ostalo neiskazanih želja, neizražene nežnosti, neuzvraćenih osećaja, prigušenih namera jer se nismo osećali dovoljno spremni da živimo život u punini, nismo imali dovoljno hrabrosti da ispravno rasporedimo prioritete i pokažemo kakvi smo i šta zaista osećamo. Mogli smo, a nismo, reči su koje kasnije najviše bole.

Koliko je ostalo zameranja, prigovaranja i pritajene napetosti zbog neke beznačajne sitnice preko koje nismo imali snage preči, zbog nekog nepotrebnog konflikta i nesporazuma, te koliko je dana, meseci i godina kasnije prošlo da svako živi u svom svetu bez da se setimo koliko je pre toga bilo lepih stvari, prekrasnih reči i dubokih osećaja u našim odnosima. A trebalo je samo pokazati koliko nam je stalo i izreći onu jednostavnu reč “oprosti”.

Koliko još mislimo da ćemo imati vremena da ispravimo stvari koje su prošle ukrivo, da odživimo život kojeg nismo živeli? A doslovno ništa na ovom svetu nije sigurno. Niko od nas ne zna kada će doći njegov poslednji trenutak i zato nemojmo sada trošiti vreme i emocije na stvari koje nas se ne tiču, na odnose koji nas čine praznim, na događaje koje nemaju nikakvog značaja. Iskoristimo ovo vreme koje sada imamo i putujmo, stvarajmo, volimo, istražujmo, neka iza nas ovaj svet postane makar malo bolje mesto.

Zato uzmimo danas dovoljno vremena za one najbliže, one koji su nam najviše prirasli srcu i nemojmo dopustiti da naša kuća postane mesto proputovanja različitih stranaca. Ako danas ne pokažemo nekome da ga volimo, nećemo to sigurno učiniti ni sutra, a znaj da dan u koji to planiramo učiniti neće nikada doći. Prođimo ovim svetom punim plućima i svaki novi dan učinimo novom nezaboravnom prilikom. Jednom kada istekne naš peščani sat nećemo žaliti za niti jednim trenutkom jer su svi oni bili upravo onakvi kakve smo želeli, trebali i zaslužili.

Mario Žuvela