“Tišina je zlato”, rekli su mudri i imali su pravo!

Postoje stvari i situacije u kojima biste trebali ćutati ili se ponašati vrlo suzdržano ako ne želite postati osoba od koje svi beže.

Napisala sam ovaj članak i prisetila se situacije u kojoj uopšte nisam trebala psihološki pobeći, već vrlo žustro pobjeći od sagovornika koji je govorio i uopšte se nije mogao zaustaviti. Činjenica da mu ova frizura ne odgovara, o tome koje je kopile sused odozdo, o nemogućnosti odabira savršene domaćice ili o TV emisijama koje su gledane u nedelju dana. Ili me se pokušalo ugurati u čitanje knjiga koje mi nisu zanimljive.

Osećam li se krivom što sam iz teškog kontakta nestala u tišini, po engleski? Ili je možda trebalo objasniti osobi zašto više ne želim komunicirati? Ali, je li potrebno objasniti osobi koja me ne zanima, zašto nerado budem s njom u društvu? Neželjeni saveti, nepotrebna istina, neželjena briga – uvek volimo „činiti“ dobro – činiti i davati ono što od nas ne traže. Iz nekog razloga, čini nam se da smo u tuđem životu bolje orijentisani od onih koji ga žive.

A mi takođe mislimo da istina (čitaj – oštre, otkrivene kritike) pomaže drugom da dostigne neke nove visine razvoja. I iskreno verujemo da su svi ljudi oko nas zainteresovani za naše lično iskustvo, naše lično mišljenje – pa čak i naš osobni sveže izbijeni, svrbljivi prištić na stražnjici, tačnije informacije o tome kako svrbi i kako se danas promenio.

Zapravo, ne. Svako ima svoje iskustvo, svoju istinu – pa čak i svoje dupe, kako bi na njemu mogle rasti bilo kakve akne.

Stoga, ako ne želite postati osoba od koje svi beže, evo nekoliko stvari i situacija u kojima biste trebali ćutati ili se ponašati vrlo suzdržano:

Nikad ne razgovaraj s majkom o njenoj deci
Čak i ako vas je pitala za savet ili mišljenje, izrazite se što je moguće ispravnije, prvo izražavajući potporu majci i razumevanje koliko joj je teško.

U svakoj naznaci da je dete učinilo nešto pogrešno, odnosno da se ponaša “loše”, majka čuje da je loša majka, čim je tako nešto dozvolila. Kriviti dete – okriviti majku. Kao odgovor, dobićete dvostruku odbranu ili napad.

Nemojte tražiti neprimerene usluge i savete
Odmaknite se od radosnog “vau” i još više, ne upuštajte se u dugačku priču o tome što vas “boli” kad vam se osoba predstavila kao pravnik, doktor, pisac ili psiholog.

Verujte mi, ti ljudi već previše dobro znaju što će sledeće doći, stoga sve više izbegavaju reći svoju profesiju. Bez obzira na to gde se sastanak održava – u bazilici svetog Petra u Rimu ili na krštenju s prijateljima – ljudi uvek počnu razgovarati o onome što ih muči, pitaju za savet ili prepričavaju celi život, nadajući se da će to obogatiti svinjac njihovog iskustva.

Verujte mi, u svinjcima psihologa, doktora i pravnika ima više priča nego celi vaš život. Čak i pisac će smisliti bilo koju priču. Za stručni savet i pomoć trebate platiti. Niste spremni pružiti svoje profesionalne usluge. Pa zašto ste onda sigurni da oni jesu?

Ne delite detalje iz prošlih odnosa s trenutnim partnerom, pogotovo ne upoređujte ih s bivšim
Da, svi volimo znati što su svi imali u prošlosti. Štaviše, ono što i kako osoba govori o svojim prošlim vezama karakteriše ga i omogućava razumevanje kako će se ponašati u sadašnjosti.

Međutim, postoji velika razlika između samo reči „postojale su veze, trajale su tako dugo, nisu uspele jer“ i opetovanog ulaženja u duge priče o tome kako ste bili zajedno, gde ste bili zajedno, što ste radili, što vam je bivši poklonio, kakva je užasna žena bila njegova majka i da vam seks uopšte nije bio super. Ili obrnuto, “super, kakav seks, ali ti dragi, nisi toliko vešt u krevetu, ali ništa, to ćemo popraviti.”

Držite za sebe svoje kolekcije s fotografijama, muzikom ili filmovima
Čak i ako ste zamoljeni da pokažete fotografije s vašeg odmora, razmislite, možda biste trebali pokazati samo 10-15 najboljih slika, a ne svih 3444. Ljude će možda zanimati vaši hobiji, ukusi ili zavisnosti, ali isplati li se odmah skočiti na vašu omiljenu uzrečicu “Sve mi je toliko zanimljivo” i potegnuti govor od 4 sata “upravo sam se vratio iz Španjolske, evo moja jahta, evo moj automobil, ovo je on, to sam ja, jedem, kupam se i spavam.”

“A snimio sam i tako cool pesmu, nalazi se na mom drugom flash disku, sad ću vam je staviti, slušajte, sviđa li vam se? A imam i tako zanimljiv film o tome kako sam se odmarao u Španjolskoj, videli ste fotografije, ali one ne odražavaju celu suštinu. Sada ćemo videti film, a vi ćete sve sigurno shvatiti.”

Nemojte započeti s kritikom da izrazite svoje mišljenje, čak i ako je vrlo objektivna i osobu iskreno zanima vaše mišljenje
Kad započnemo nešto novo, svi se bojimo i nismo sigurni kakav je rezultat. Zadaća kritike je da razvije osobu, a ne da ubija u njemu bilo kakvu želju da iskuša sebe u nečemu novom. Stoga, kada govorite o nečijem radu ili poslu, koristite jedno jednostavno pravilo: “jedna radost, jedna muka”, a radost uvek treba biti na prvom mestu.

To je zakon psihologije percepcije – nismo u stanju čuti dobro ako ide posle lošeg. Ako počnete s lošim, više ne možete reći dobro, to će proći nezapaženo. Na početku pohvalite osobu, označite što je sigurno učinio, pričekajte minutu, neka uživa u pohvali, a tek onda razgovarajte o onome što se loše dogodilo.

Ne odgovarajte na pitanja koja vam uopšte nisu postavljena
Ne odgovarajte na pitanja koja vam uopšte nisu postavljena, a isto vredi i za tuđe, slučajno prepoznate tajne – budite tihi.

Često me pitaju: “Video sam muža svoje prijateljice u restoranu s drugom ženom, trebam li to reći svojoj prijateljici?”, “Primetio sam da je prijateljev sin u društvu loših tinejdžera, trebam li joj reći?” Svaka osoba u stanju je sama primiti bilo kakve informacije i svatko bira razinu svesnosti koja mu je ugodna.

Dajući osobi više informacija nego što je ona spremna i traži, stavljate je pred potrebu da nešto poduzme, a budući da osoba nije spremna za akciju, kasnije će se „zatvoriti“ ili prebaciti odgovornost na vas. Jeste li spremni za ovo?

“Tišina je zlato”, rekli su mudri i drevni i imali su pravo
To ne znači da sada trebate prekinuti govor i ući u tišinu. Tišina i preterano pričanje dve su krajnosti koje otežavaju komunikaciju. Ali bez obzira na to što kažete, ne govorite prazninom. Imate sugovornika i po njegovim reakcijama uvek možete prosuditi kako se on odnosi prema onome što je rečeno.

Nasmeši se, pogleda vas u oči sa zanimanjem i potakne pitanja? Ili zeva, skreće pogled ili gleda na sat? Je li on “okamenio” lice i suzdržano govori “hvala”? Ili je čak naumio bežati od vas i samo gumb jakne koju držite, zadržava “dijalog”?

Druga osoba može vam pokazati ili reći što želi od vas. I što je najvažnije, uvek možete pitati želi li od vas znati, čuti, primati informacije, savete ili pomoć. Budite pažljivi prema svom sugovorniku i tada će vaša komunikacija postati uistinu puna i zanimljiva.

Autor: Elena Shpundra

econet.ru