Kešanski: Gde se kriješ?

Volim kada u tvojim dlanovima prepoznam prste što su jedne davne subote, oko jedan poslepodne, pokucali na vrata stana, ponosno držeći u providnoj najlon kesi dve pamučne majice dugih rukava i jednu šuškavu trenerku.

Prste što su nestrpljivo i pomalo stidljivo odmotavali novu odeću kupljenu od konobarskog honorara na palanačkoj pijaci, jer se dalje od toga nije moglo, a hteo si da budeš kraj mene lep. Kada u ušima prepoznam zvuk svojih varljivih reči kojima sam te ohrabrivala, govoreći koliko je sve to moderno, dok je „puma“ na trenerci podsećala na odraslog konja, a majice obećavale veseli cirkus na telu. Kada se setim kako ti je sve to lepo stajalo, jer si bio bogovski lep. I još uvek si.

Volim kada u starom plakaru zavučenom u potkrovlje, slučajno pronađem onaj teget kaput što sam ti od svog oca poklonila, pa se brišući prašinu sa sitnih dugmadi setim tebe u njemu i tvoje sulude mladićke strepnje da će neko u učmalom selu pomisliti da se foliraš.

Volim kada na tvom zglobu prepoznam komad kože po kom si jednom ludo žiletom urezivao slovo J, plitko i bojažljivo, da krv ne grune, da ne umreš, već samo da neki mali privremeni trag ostaviš, od par dana, da dokažeš da si ipak zasr’o, i da ti značim.

Volim da u tvom, često ozeblom glasu, prepoznam onaj kojim si ne znam više ni šta pričao, ali znam da je bilo lepo i toplo. Nikada nije bilo velikih poetskih reči da se pamte, ćutljiv si tip. I šta ću sad kada poželim da ih se setim?

Volim kada u tvom umornom telu uhvatim onu živost kojom si razvlačio sive kablove, gletovao neravne zidove, lepio stiropor po našem budućem domu, na spratu porodične kuće u koju nikada nisam mnogo želela da dođem, a u kojoj živimo i danas.

Volim kada u tvom disanju, slučajno uhvaćenom u prolazu, prepoznam onaj ritam koji me je uspavljivao kada od svojih demona nisam znala ni kud, ni kako dalje.

Volim da te se setim kako pušiš cigaretu naslonjen na nečiju kovanu kapiju kraj laboratorije u koju smo došli da dam svoju krv u kojoj je i njena krv, da nam provere bezbedno, bez uboda dugom iglom u stomak, da li će sve biti u redu. U džepu ti je kreditom odobren novac, onaj koji si odlučio da pozajmiš od banke i mesecima posle toga vraćaš.

Rekao si tada, i mnogo puta pre i posle toga: “Bitno mi je samo da si ti mirna.”

Volim da se setim kako u snežnoj novogodišnjoj noći, doterani i spolja lepi, pikapom mog oca stižemo ispred svečane sale motela. Iza nas duge vodovodne cevi i stari alat, u nama neka čudna žilava tuga koju smo te noći pokušali da ubijemo. Pozvao si me na ples, iako nikada ne plešeš. Pokušavao da uhvatiš ritam i približiš me sebi ko da nekom drugom pripadam. Grlio si me, iako to ne voliš da radiš pred svima, šaputao, iako šaputanju nisi sklon. Pokušao si da budeš sve ono što si mislio da želim od tebe. Rvao si se sa tugom u nama i delimično uspeo u tome.

Volim kada u tebi vidim i osetim radost, pa makar ona bila probuđena dok mene nema u blizini, dok si sam, dok kosiš travu, dok jedeš masnu pitu, dok pušiš na terasi, dok srčeš vruću kafu, dok si udaljen od mene.

Volim kada praviš planove za nas, ambiciozno, ko da smo se tek upoznali i zavoleli. Planove koje vešto krojiš i prepravljaš osluškujući moje potrebe i hirove koji se sa svakim slabijim vetrom menjaju. Što ne odustaješ od nas i onda kada se čini da se bespovratno krunimo i u letnji vetar osipamo, donoseći snažnu oluju koja će da nas potopi.

Volim kada te vidim kako je nežno i brižno držiš za ruku, ko mene nekad, dok dlanovi od vremena, prepreka, strahova i briga nisu počeli da se znoje i klize jedan iz drugog.

Volim kada u tebi prepoznam mladića u kog sam se pre četrnaest godina zaljubila, a koji se u međuvremenu negde zagubio, i tek ponekad se javi, proviri da me vidi, da me podseti da je tu i da bi trebalo češće da ga tražim, da mu ko nekad pričam, da ga jače ili nežnije ljubim, da ga samo ljubim, da ga ne guram još dalje, jer možda se onda više neće vratiti.

Izvor: Lola