Šta i muškarci i žene žele u ljubavi? I baš je jednostavno.

Nema to mnogo veze s onim u gaćama. Malo da te neko stvarno čuje. I ponekad pomalo o tome razmisli.

Da te neko stalno uči, bez da se samo sprema za ispite.

Da neko zna da prećuti. Ali i da kaže glasnije kad od sopstvene buke u glavi ništa ne čuješ.

Da ne ide ni ispred ni iza tebe. Već pored. Da nekad glavu na rame možeš da spustiš.

Da se ne morate. Sem ako ste na moru.

Da rastete. Svuda i na sve načine.

Da si zbog nekog nasmejaniji, razumniji, bolji, poletniji.

Da ne kalkulišeš, jer sve okolo ionako dolazi s nekim brojem. Nemoj da brojimo i ono unutra.

Da zbog tebe posluša tu pesmu, pročita tu knjigu, pogleda taj film da bi te bolje razumeo.

Da niko tu nije ničiji, a kamoli svačiji, a da svako zadrži sebe.

Da se ne delimo na polovine. Već da budemo celine koje se nadogradjuju.

Da je svako osećanje u redu, jer svi smo mi sva osećanja ponekad, samo ne možemo svima da ih pokažemo.

Da ne znači ne i ništa drugo.

Da osećaš ponos što osoba pored tebe diše i postoji.

Da se ne poredimo.

Da sex nije gimnastika ili objektifikacija već praćenje mape tela, želja, potreba i mogućnosti.

Da smeš da ne želiš.
Da ne mora niko nikad da bude u pravu.
Da se o greškama razgovara, ne pregovara.

Da je u redu da nestanu leptiri, ali da ostane bar neki žubor, poneki talas ili smešak na rubu usne.

Da se ne obećavamo za zauvek, ne etiketiramo s najviše na svetu, da ne živimo jedno za drugo, da ne pokušavamo da se drugima pokažemo kvazi romantičnim citatima ispod fotografija poljubaca.

Baš je jednostavno. Svi žele isto.
Da na svetu postoji osoba zahvalna za tvoje postojanje.

Baš takvo rovito, šašavo, preglasno, nasmejano, cupkavo, ponekad patetično, s 265 reči u sekundi i potrebom da osećanja spusti jagodicama na tvoje obraze.

Nemoj da te, malecka, menjaju da bi ti rekli “volim te”.

Ti si već sad takva za sva “volim te” ovog sveta.

Lola