Lepo je kad sve možeš sama..tužno je kad moraš.

Lepo je kad sve možeš sama…da izađeš iz zone komfora..da se snađeš u svakom gradu..da stvaraš uspomene.

..da rešiš svaku situaciju
..da se prilagodiš novom
..da poguraš druge
..da prepoznaš dobre prilike
..da nižeš uspehe
..da uhvatiš trenutak
..da zagrizeš
..da stegneš
..da pustiš
..nekad i odboluješ
..da ponovo
..da s voljom
..sa svežom nadom.

Lepo je kad sve možeš sama..tužno je kad moraš.

Napuniš neke godine i shvatiš da je u tvom životu sve u najboljem redu, i više od taman, sve, a duboko u tebi nije.

Mnogi se dive, hvale te…stvara ti se knedla u grlu. Onda malo zastaneš, ajde da razmislim.

Previreš danima, odluke, prošlost.. i dođeš do zaključka. Steže te u grudima, gorko je i bolno, ne možeš dugo da izgovoriš ni u sebi. Moraš.

Žao mi je sebe.

Toliko nežnosti u meni ima; naivne, iskrene ljubavi koju još nisam nikom dala. Vidim da su sve moje ljubavi bili promašaji, pokušaji voljenja osoba koje ne vole same sebe.

Koje ne prihvataju tu čistu ljubav, koje beže, boje se, stavljaju zidove.
Svet je kvaran, boli šta se sve ljubavlju zove i opstaje.

Gde si TI?

Da ti kažem šta bih htela, da mi kažeš sve što sanjaš.
Da maštamo, detinjamo.
Odlutamo.

Da ti mogu reći nemoj, da mi možeš reći hajde.
Kada zapne da sam tu, kada neće da si tu.

Pa vodimo, svako sebe, al’ zajedno.
Da nazoveš i ispričaš, da ti kažem možeš sve to.
I pokažem.

Da ležimo, dangubimo, tren živimo.
Plašimo, probamo, padnemo, prođemo.
Da smo jednom drugom tu,
Sve i svašta.
Al te nema.

Izvor: Lola